За програмере кажу да, кад демонстрирају шта су направили, углавном користе дим и огледала. Дакле, старе илузионистичке реквизите. Данас, за инат, без огледала.
Као и са паучином, фоткаџији је тешко да одоли сликовитом диму. Знам из прве руке да је једна игра, неке трке формулске, доживела ново издање кад су програмери успели да направе уверљив дим. Дакле, и ти што праве фотке без фоткалице не могу да му одоле.
Дим је некако лакше наћи, док још има пушача. Госпоја ме често грди што је више сликам са цигаретом него без (што можда и није тачно, али утисак је такав, па изађе на исто). Ево и овог пута.
(велика)
Овде се канон баш показао – не само што је изоштрио где треба (на дим, а не на косу, дакле успео сам да га укротим да не изоштрава педагошки, од ближег ка даљем), него сам јако задовољан бојама.
За оне који нису приметили уживо, дим цигарете има две боје. Плавкаст излази на запаљени крај, а на други крај излази жућкаст. То се овде баш јасно види, штавише има финих прелива. Светло је сунчано, кроз прозор, а зид у позадини је у обичној сенци испод прозора. Жути кабл на зиду (који можда још ради, видећемо једног дана кад у десном крају овог призора буде рутер и чвориште кућне мреже) таман фино разбија леву страну. Да нема њега, изрез бих решавао другачије, вероватно усправно.
Од обраде, главно ми је било да се суздржим и не претерам са контрастом. Није да ме није вукло на ту страну, али то би овој фотци дало превише драматике, дакле лагао бих. Јер ово је обична пуш пауза, неколико минута мира и тишине. Зато сам натерао себе да кривуље вратим на равно и да терам испочетка, док нисам добио ово. Таман довољно да се лепо виде сви праменови, а да се види и куд иде тај зид.
Ово ми није најбоља фотка са димом, али јесте најбоља објављива из ове шетње кроз протеклу зиму. Шта, зима још није готова? Аман, докле!