Кад ми дођу мајстори за нешто, волим да се врзмам око њих са фоткалицом. Под један, осећају се некако важнији и ваљда боље пазе шта раде. Под два, знам кад је шта било. Под три, нисам никуд морао да идем, промена видика се догађа на познатом терену.
Као и сваки овдашњи домаћин, имам бар три система за грејање, злу је већ затребало. Сад је ово безобразно скупо, сад оно, а умеле су да се задесе и несташице. Зато под обавезно, и нешто на чврсто гориво.
Ово сад је био већ ваљда шести ремонт система. Да видимо – кренуо са струјом, па накнадно укључио и котао на угаљ, па додао плински бојлер, па заменио онај електрични – е, не, пети ремонт: процурио онај на угаљ, што може да се завари, али ако је труо на једном месту, колико таквих места има? Дакле, мењај, изгурао је већ двадесетак година.
(велика)
Једна лепа ствар, са фотографске стране, је што се постепено избацују оне гвоздене цеви и замењују где пластиком где бакром. Што мнооого боље изгледа.
Незгода је што ми је све то у подруму, који је доста мрачан. Не само што су прозори мали (наравно, подрумски), него је и све то гараво, понегде скоро црно, онај стари казан је умео да се зачепљује од кондензата (“Меш вентил, четворокраки, па што ти то није ставио… ко ти је ово радио?”). Дакле, слабо светло. Од читаве серије, где сам покушавао да ухватим све те бајне одсјаје на новим бакарним дрангулијама, две трећине су шкарт – стресено, неоштро, изоштрено на погрешном месту. И метеж – они лепо изруче све из кутије па пребирају по гомили кад им шта треба.
Били би лепи снимци кад леме, онај пламен на бакру баш добро изгледа, ал’ цевуљарник је у буџаку а њима је ипак важније да то не цури него да се мало склоне да ухватим добар угао.
И зато ова. Прво, метеж је сведен на два комада у првом плану, и нешто неоштрих (старе гвоздене цеви, одсечене, за бацање) у позадини. Друго, угао – скоро из хоризонтале, јер ово је под гараже, а ја стојим на степеништу које се спушта у подрум. Треће, светло – с лева и с десна, и чак нешто одсјаја од сијалица. И на крају, боје – не само што су бакар и месинг синули, него и она старудија у позадини има добар спектар.
Кад помислим да је ова фотка настала случајно… јер, већ сам исфоткао сав онај шкарт (не знајући да је шкарт, то се ипак види тек после) и мислио да сам готов. Спазио сам ово кад сам излазио, и хоћу-нећу, хмм, ајде ипак. Што је практично супротно од редовног поступка – кад снимам неку серију у мутним условима, обично одвалим пешес резервних снимака за сваки случај, и по правилу онај први једини ваља. Овде испаде да једини ваља овај додатак. Нема ту правила, постоје само пропуштени снимци. И овакви, замало пропуштени.