Ако ми доведете фотоаматера који ће да се закуне да никад није покушао да сними паучину, наћи ћу начина да га натерам да се сети. Јер сви смо то пробали, кад тад. За себе знам да сваке године бар два-три пута наиђе неко светло које пада на паучину баш како треба… али скоро никад не испадне како сам замислио.
Овог пута није да ми се посрећило, него сам меркао прилику – поред овог смо пролазили сваки дан али нико није примећивао. Ваљда је некако било заштићено тзв. “пољем туђег проблема“. Према Дагласу Адамсу, то поље је најбоља замена за невидљивост – види се, али га нико не примећује, што је ем јефтиније ем ефикасније. Нисам га баш примећивао ни ја, осим у смислу “гле паучина, ту би могла да падне фотка”. Кад ми се то десило ваљда двадесети пут, зарекао сам се да ће и да падне, и није прошло ни две недеље а већ сам се сетио да застанем.
(велика)
Проблем са фоткањем паучине је у оној тананој разлици између ока и објектива. Јер ипак ми гледамо стерео, и паучину више примећујемо по томе што стоји у простору испред оног у шта гледамо. Фоткалица то гледа из само једне тачке, дакле треба тој паучини дати светло, да се види.
Шта све нисам пробао. Блиц. Јарко сунце са стране и мрачну позадину. Досветљавање ледовкама. Огледалом. Да ухватим одсјај на нитима. Ма свашта. Понешто од тога је и успело, технички, али ми се није свиђало. Или се види само паучина и ништа више, или је изоштрио на неки леви део а не тамо где сам хтео, или се види и паучина али позадина напросто штрчи и смета.
Није да сам губио дане и одсуствовао од куће све у потрази за савршено осветљеном паучином, ал’ исто тако нисам пропуштао прилику да шкљоцнем кад ми се учини да би могло да успе.
И, најзад. Није савршено, али је постигло једну ствар коју волим да чујем: укућани су ме питали где сам ово снимио. А пролазили су поред тога сваког дана, истина не баш гледајући у то, јер је ово поглед улево са степеништа које још нема гелендер – рекох да је поткровље незавршено. Ваљда је то тај фотоаматеризам, то што ме натера да шврљам оком и тамо где иначе не бих.
Орсон Велс је, кажу, за “Грађанина Кејна” ископао рупчагу у сред студија да би камера могла да буде довољно ниско. Код мене се та рупчага зове степениште, а нема ни гелендера да заклања видик, дивота, ето мени доњег угла без по муке.
И овде је метеж, али се некако наместило. Под паучином комади плочица и жица за рибање; у позадини калемови конца и статив (као доказ да је ово снимљено из руке), неоштро таман колико треба. Светло дифузно, из нека четири прозора, али сви на око четири метра одавде а и дан је био облачан па је са свих страна исте јачине. И, пре свега, паучина некако није главни елемент фотке него само елемент, нешто као светлуцање оног поља. Да се зна да ову гомилу нико није пипнуо три године, и зашто је више нико не примећује.