Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Devedesete su za mene bile prava katastrofa. Ne zbog nepravednih i ničim izazvanih sankcija, astronomske hiperinflacije i svega onoga čega ne želimo da se sećamo, već zbog očigledne krize muzičke industrije. Kritičari su se furali na grunge, a ja sam bio potpuno ravnodušan prema tom žanru – “prljavi “, distorzičan gitaristički zvuk sam davno pre toga apsolvirao kroz pesme Neila Younga.
U to vreme dopadala mi se muzika nekoliko grupa koje su svrstavali u alt-country. Uncle Tupelo naročito.
Кад ми дођу мајстори за нешто, волим да се врзмам око њих са фоткалицом. Под један, осећају се некако важнији и ваљда боље пазе шта раде. Под два, знам кад је шта било. Под три, нисам никуд морао да идем, промена видика се догађа на познатом терену.
Као и сваки овдашњи домаћин, имам бар три система за грејање, злу је већ затребало. Сад је ово безобразно скупо, сад оно, а умеле су да се задесе и несташице. Зато под обавезно, и нешто на чврсто гориво.
Ово сад је био већ ваљда шести ремонт система. Да видимо – кренуо са струјом, па накнадно укључио и котао на угаљ, па додао плински бојлер, па заменио онај електрични – е, не, пети ремонт: процурио онај на угаљ, што може да се завари, али ако је труо на једном месту, колико таквих места има? Дакле, мењај, изгурао је већ двадесетак година.
(велика)
Једна лепа ствар, са фотографске стране, је што се постепено избацују оне гвоздене цеви и замењују где пластиком где бакром. Што мнооого боље изгледа.
