Ако ми доведете фотоаматера који ће да се закуне да никад није покушао да сними паучину, наћи ћу начина да га натерам да се сети. Јер сви смо то пробали, кад тад. За себе знам да сваке године бар два-три пута наиђе неко светло које пада на паучину баш како треба… али скоро никад не испадне како сам замислио.
Овог пута није да ми се посрећило, него сам меркао прилику – поред овог смо пролазили сваки дан али нико није примећивао. Ваљда је некако било заштићено тзв. “пољем туђег проблема“. Према Дагласу Адамсу, то поље је најбоља замена за невидљивост – види се, али га нико не примећује, што је ем јефтиније ем ефикасније. Нисам га баш примећивао ни ја, осим у смислу “гле паучина, ту би могла да падне фотка”. Кад ми се то десило ваљда двадесети пут, зарекао сам се да ће и да падне, и није прошло ни две недеље а већ сам се сетио да застанем.
(велика)
Проблем са фоткањем паучине је у оној тананој разлици између ока и објектива. Јер ипак ми гледамо стерео, и паучину више примећујемо по томе што стоји у простору испред оног у шта гледамо. Фоткалица то гледа из само једне тачке, дакле треба тој паучини дати светло, да се види.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: паучина”
