Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U vremena kada po televizijskim programima nismo viđali starlete, pevaljke i mutave voditeljke koje ne znaju da sastave čestitu proširenu rečenicu, nije bilo čoveka u SFRJ koji nije znao za Miću Orlovića, Olivera Mlakara, Dušanku Kalanj, Dunju Lango… Bila su to lica koja su plenila šarmom i rado smo ih puštali u svoje domove.
Da smo kojim slučajem živeli u Ujedinjenom Kraljevstvu, svi pobrojani ne bi mogli da se mere sa popularnošću jedne osobe – Cille Black.
Моја стандардна кукњава на урбанисте је дојадила већ и мени – увек крећу од нуле, тј од оног што градски оци & мајке виде кроз прозор градске скупштине. Зато већ не знам који пут обнављају трг и главну, а оно остало кад стигне на ред. Ако стигне.
Није да није, понешто су и асфалтирали и средили тротоаре у неким прилично прометним улицама, који нису дирани никад, а постављени су још неких четрдесетих до седамдесетих. То је дошло дотле да најзад могу да одем пешке до града а да се не вратим са блатњавим ђоновима. Ту и тамо морам да пазим куд газим, али бар могу да прођем. Раније је било да могу да бирам између дубљег и плићег, ако погодим. Међутим, направили су други проблем.
(велика)
Проблем је у томе што немам рашта да одем до града. Целог живота сам имао неки од разлога – да одем у школу (гимназија је 100м лево), да обавим неку администрацију (општина се види у дну, пошта је 100м десно), да пазарим нешто (главна улица ми је иза леђа), да свратим да видим кога има на корзоу пре него што се запутим до Дома (преко моста, у дну лево, а сад може и иза гимназије) или, чак, да свратим до библиотеке (скоро да се види десно).
Отпало је скоро све то.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ал’ га је очистио, свака му част”
