Poslednjih desetak godina svedoci smo da već etablirani muzičari rado posežu za “klasičnim pesmama”. Verujem da nije u pitanju njihov ego trip već način da se iz naftalina izvuku mnoge od zaboravljenih pesama XX veka kako bi se približile mlađoj publici. Tako je, recimo, Rod Stewart izdao čak pet albuma na kojima peva standarde, a Bob Dylan se upustio u istraživanje Sinatrinog repertoara i, kako mi se čini, ne misli da se zaustavi.
Stewarta i mogu da razumem kao vrhunskog pevača, ali Dylana nikako – celi život sam se bavio njegovim pesmama, a ne pevanjem.
Nastavite sa čitanjem… “Dečak koji je bio ispred svog vremena”