Kako sam počeo da pišem novi prilog, unutrašnji glas me je opomenuo da proverim nije li se ta pesma već zavrtela na blogu. Da ne krečim džabe. I bio je u pravu. Kao sam već naoštrio tastaturu, raspoloženje mi se momentalno promenilo – treba smisliti nešto drugo. A to drugo, posle 850 priloga, i nije tako jednostavno, jer brže pišem nego što se izdaju dobre pesme. U takvim okolnostima uvek se uhvatim za muziku koja mi je srcu draga, pa mogu o tome “iz glave”.
Uostalom, najmanje tekstova napisao sam o ličnim favoritima.
Svjedoci priče (1989) je zajednički album Arsena Dedića i Zorana Predina kojim sam godinama maltretirao porodicu i prijatelje. Razlog je veoma prozaičan – iako je u pitanju jedan od najboljih albuma snimljenih u SFRJ, gotovo niko nije imao prilike da ga čuje.
Na to je uticao niz nesrećnih okolnosti: snimljen je početkom 1989. godine u Ljubljani, u vreme kada se već naslućivao raspad zajedničke države, izdao ga je sarajevski Diskoton, koji je bio poznat po očajnoj distribuciji (i sam imam promotivni primerak ploče), a ljudima u to vreme i nije bilo do pevanja… Nije ni čudo što je sa raspadom SFRJ i sam potonuo. Izašao je ponovo na CD-u u Hrvatskoj tek 2009. godine.
Ovo “zajednički album” treba uslovno shvatiti. Arsen i Predin nisu pisali nove pesme već je Arsen fantastično prepevao i otpevao Zoranove, i obrnuto. Visoki umetnički kriterijumi koje su oba autora imala u samostalnim karijerama i ovoga puta su poštovani, pa je za snimanje okupljena profesionalna ekipa koja je lako napravila pomalo džeziranu atmosferu. Jednostavno, na ovom albumu sve savršeno funkcioniše.
Poznati rock kritičar oštrog pera Darko Glavan u svojoj recenziji albuma je napisao:
…No, prije pokušaja kratkog prikaza sadržaja ovog doista povijesnog albuma, nužno je napomenuti i neke kronološke odrednice: prije svega, ova ploča za obojicu kantautora predstavlja završetak “federativne” diskografije, a u Predinovom slučaju zaključak rockerske karijere i početak otklona prema swingu i šansoni. Međutim, bez obzira na ove razdjelnice, ono što i danas osigurava iznimnu atraktivnost ovih pjesama posvećenih odlascima i dolascima, čekanju i neprilagođenosti, jest odsustvo nekog nametljivog koncepta u korist spontanog isticanja bliskosti senzibiliteta i osebujne liričnosti. U isto onom smislu u kojem je Dedić “posvojio” Predinovu “Čekaj me” (i obogatio ju sjajnim prevodom na hrvatski) i Predin je u Dedićevoj “Baladi o prolaznosti” iznašao djeliće istog cehovskog i sličnog životnog iskustva.
Sve što bih dodao bilo bi višak.