Devedesete su za mene bile prava katastrofa. Ne zbog nepravednih i ničim izazvanih sankcija, astronomske hiperinflacije i svega onoga čega ne želimo da se sećamo, već zbog očigledne krize muzičke industrije. Kritičari su se furali na grunge, a ja sam bio potpuno ravnodušan prema tom žanru – “prljavi “, distorzičan gitaristički zvuk sam davno pre toga apsolvirao kroz pesme Neila Younga.
U to vreme dopadala mi se muzika nekoliko grupa koje su svrstavali u alt-country. Uncle Tupelo naročito.
Oni su našli formulu kako da pomire pankersku žestinu, distrozične gitare, disonantne tonove sa bedžom, mandolinama i violinama. Jay Farrar i Jeff Tweedy su se pokazali kao vešti songwriteri koji su ideje za pesme crpeli iz života običnih ljudi na srednjem zapadu, a njihov prvenac No Depression (1990) postao je kamen temeljac za čitav muzički podžanr koji se tako zove.
Iako su Farrar i Tweedy bili ortaci od rane mladosti, po objavljivanju četvrtog albuma grupe nešto je puklo u njihovim odnosima. Iz pepela Uncle Tupela pojavile su se dve obećavajuće nove grupe — Farrar je osnovao Son Volt, a Tweedy Wilco. Son Volt je bolje startovao, ali vrlo brzo se videlo da su obe grupe, svaka na svoj način, jako interesantne. Kako mi se čini, Wilco je na kraju postigao veći komercijalni uspeh, jer je postao svetska koncertna atrakcija.
Summerteeth (1999) je četvrti album grupe Wilco i mnogi ga smatraju remek-delom. U svakom slučaju, ne može da mu se porekne kvalitet i unutrašnja kohezija. Njime dominira neka vrsta pop zvuka sa primesama countrya, a pesme su interesantno aranžirane i pune neke topline. Kontrast su tekstovi koji su mračni, a bave se otuđenjem, preljubom, manipulacijama i zloupotrebama. Upućeni tvrde da je Tweedy u to vreme imao problema sa ženom, od koje se nešto kasnije rastao, i da pesme dobro odražavaju njegovo duhovno stanje u tom trenutku.
“How to Fight Lonelines” je fenomenalna pesma sa ovog albuma koja hvata na prvo slušanje. Na prvi pogled čini se da je jednostavna, u fazonu “Kako se boriti protiv usamljenosti… Samo se sve vreme smeši”, a u stvari je u neku ruku sarkastična kao odgovor na sve one savete po novinama po kojima “smehom se leče svi problemi”. Usamljenost je stanje duha koje dođe i prođe, pa se ništa ne može učiniti povodom toga.
A to se nauči tek u zrelijim godinama.