Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U vremena kada po televizijskim programima nismo viđali starlete, pevaljke i mutave voditeljke koje ne znaju da sastave čestitu proširenu rečenicu, nije bilo čoveka u SFRJ koji nije znao za Miću Orlovića, Olivera Mlakara, Dušanku Kalanj, Dunju Lango… Bila su to lica koja su plenila šarmom i rado smo ih puštali u svoje domove.
Da smo kojim slučajem živeli u Ujedinjenom Kraljevstvu, svi pobrojani ne bi mogli da se mere sa popularnošću jedne osobe – Cille Black.
Моја стандардна кукњава на урбанисте је дојадила већ и мени – увек крећу од нуле, тј од оног што градски оци & мајке виде кроз прозор градске скупштине. Зато већ не знам који пут обнављају трг и главну, а оно остало кад стигне на ред. Ако стигне.
Није да није, понешто су и асфалтирали и средили тротоаре у неким прилично прометним улицама, који нису дирани никад, а постављени су још неких четрдесетих до седамдесетих. То је дошло дотле да најзад могу да одем пешке до града а да се не вратим са блатњавим ђоновима. Ту и тамо морам да пазим куд газим, али бар могу да прођем. Раније је било да могу да бирам између дубљег и плићег, ако погодим. Међутим, направили су други проблем.
(велика)
Проблем је у томе што немам рашта да одем до града. Целог живота сам имао неки од разлога – да одем у школу (гимназија је 100м лево), да обавим неку администрацију (општина се види у дну, пошта је 100м десно), да пазарим нешто (главна улица ми је иза леђа), да свратим да видим кога има на корзоу пре него што се запутим до Дома (преко моста, у дну лево, а сад може и иза гимназије) или, чак, да свратим до библиотеке (скоро да се види десно).
Отпало је скоро све то.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ал’ га је очистио, свака му част”
The War on Drugs je izraz koji koriste američki političari i vlada u kampanji sa ciljem da se suzbije trgovina psihoaktivnih supstanci. Istovremeno, ova inicijativa obuhvata i skup mera koje bi obeshrabrila proizvodnju, distribuciju i potrošnju pilula za lilule, sve u skladu sa UN i Svetskom zdravstvanom organizacijom. To što je u nekim USA saveznim državama legalizovana proizvodnja i konzumacija “trave” kao da nema veze sa svim ovim što se javno proklamuje. Bitno je ko proizvodi, prodaje i kontroliše ovu delatnost.
Ali, da ne cepidlačim.
На оној фотци од пре више година, иње је било шарено, због ноћног светла. Овог јануара, међутим, ухватио сам га по дану.
Иње и иначе спада у тзв. захвалне теме, што ће рећи само шкљоцај па ће нешто већ испасти. Натерај контраст да се лепо види, и вози. Међутим, није баш тако. Овог пута сам нашкљоцао бар три серије и све ми је то некако брзо дојадило, не привлачи поглед. Осим овог.
(велика)
Сад, да ли је до текстуре на овим тујама (погледати велику, баш се види), или до опште атмосфере, ко ће то знати, али ова ми најчешће запне за око, иако је нисам ни издвојио у изложбени шпил.
Обраде нема, осим мало шетње кривуљом док тонови нису легли, нема текста, нема композиције, нема ничега. Само текстура и атмосфера, ледена и мирна.
Нек остане забележено да сам и ја једном приложио практично безбојну фотку а да притом нисам имао примедби на боју.
… i ne puštaju me poodavno. U stvari, kada sam prvi put poslušao album Petera Gabriela Passion: Music for The Last Temptation of Christ (1989) bio sam toliko oduševljem sadržajem ove filmske muzike da sam svoju prvu radio emisiju započeo baš ovom pesmom. Ne znam koliko se dopala mojim tadašnjim slušaocima, ali mi se niko nije žalio.
A i da se neko žalio, ne bi mu mnogo pomoglo. Mikrofon je bio u mojim rukama. Danas bi se reklo MC Zoća. 
O liku i delu Neila Younga smo mnogo puta pisali pa nema potrebe da ponavljam koliko je značajan kao autor i izvođač. Njegova karijera je prošla kroz mnogo različitih faza, a i on sam se pokazao kao neobičan, svadljiv i kontroverzan čovek nezgodnog karaktera koji je spreman da povlači neočekivane poteze. Početkom osamdesetih izdao je neobičan album Trans (1982) koji u njegovom bogatom opusu spada u najgore ocenjene (kada su američki recenzenti u pitanju), a ono što piše o ovom albumu na Allmusicu koji pretenduje da bude referentan je prava bruka.
Red je da celu priču oko tog albuma revalorizujemo.
За програмере кажу да, кад демонстрирају шта су направили, углавном користе дим и огледала. Дакле, старе илузионистичке реквизите. Данас, за инат, без огледала.
Као и са паучином, фоткаџији је тешко да одоли сликовитом диму. Знам из прве руке да је једна игра, неке трке формулске, доживела ново издање кад су програмери успели да направе уверљив дим. Дакле, и ти што праве фотке без фоткалице не могу да му одоле.
Дим је некако лакше наћи, док још има пушача. Госпоја ме често грди што је више сликам са цигаретом него без (што можда и није тачно, али утисак је такав, па изађе на исто). Ево и овог пута.
(велика)
Овде се канон баш показао – не само што је изоштрио где треба (на дим, а не на косу, дакле успео сам да га укротим да не изоштрава педагошки, од ближег ка даљем), него сам јако задовољан бојама.
Godinama unazad prekraćujem duge zimske dane gledanjem filmova. Red je da se sumira produkcija iz prethodne godine. A kako vreme prolazi, sve manje je onih koji mi privlače pažnju. Serije su, definitivno, preuzele primat nad njima. No, ima i jedna dobra stvar u vezi sa filmovima – muzika koja se plasira u njima sve je pažljivije birana i više nije skup nepovezanih tema koje su prisutne da naglase delove radnje i skoro su neslušljive van konteksta.
Ponekad, kroz muziku korišćenu u filmu, otkrijem i neke interesantne autore.
