O ženama koje su zlostavljane na bilo koji način pisao sam u više navrata. Moj stav oko ovog pitanja je jasan – ne mogu da shvatim muškarce koji to rade, a ni žene koje zlostavljanje najčešće prikrivaju. One hrabrije pokušavaju da se izbore sa nasilnicima. Ako oni ne mogu fizički da ih zlostavljaju, koriste druge metode.
Ekonomsko nasilje je jedan od načina da se žrtvi zagorča život. No, ima i gorih stvari – žena koje su seksualno zlostavljane.
Zbog mogućnosti da budu izopštene iz okoline zbog samog čina (kao da su same krive za to), sklone su da ga prećutkuju. A silovatelji, zbog odsustva bilo kakve sankcije, nastavljaju po starom tražeći nove žrtve. Sve dok ne budu uhvaćeni. Sudeći po domaćoj praksi, u tom trenutku prestaje interesovanje za žrtvu. Ona je prepuštena, uglavnom, sama sebi da vida rane…
Današnja pesma govori upravo o tome na zaobilazni način. Lepa ptičica je sinonim za silovanu ženu koja je još u šoku zbog tog čina, nesposobna da razluči kojim putem da krene dalje. Tu joj briga naratorke ne može ni najmanje pomoći jer je trauma trajna.
Jenny Lewis nije novo lice u Americi. Oni koji malo više prate nezavisnu scenu poznaju je kao članicu indie rockerske grupe Rilo Kiley koju je predvodila desetak godina. Ne može se reći da im je išlo loše. Po njihovom rasturanju Jenny je potpuno promenila priču – umesto bespoštedne rokerke, pretvorila se u songwriterku starog kova. Njena poslednja dva albuma, Acid Tongue (2008), sa kojeg potiče ova pesma, i The Voyager (2014), izuzetno su zanimljivi i kvalitetni, Trebalo bi da ih obavezno poslušate.
Ako vam šapnem da na njima gostuje izuzetna ekipa prvoligaških muzičara, a producira je Ryan Adams, biće vam jasnije o čemu pričam. Elvisa Costella ste, nadam se, sami prepoznali sami na snimku. 
Ova ptičica je poletela i ima podršku kakva se samo poželeti može. 
