Već smo se navikli da nas događaji pretiču u našim užurbanim životima pa nam susreti sa drugim ljudima sve više liče na beskrajnu traku kojom promiču samo njihove senke. Kada se neko od njih preseli na neko bolje mesto, tada zastanemo, prisetimo se mnogih zajedničkih doživljaja, a sutradan nastavimo po starom.
Kao da se ništa nije desilo, senke prošlosti negde nestanu.
Povod za ovaj tekst nije prijatan: upravo sam saznao da je preminula Valerie Carter. Iako nikada nije postala velika muzička zvezda, njen rad je dragocen. A nabasao sam i na redak snimak njenog nastupa koji odlično ilustruje njene vanserijske pevačke sposobnosti.
Početkom sedamdesetih grupa Howdy Moon je imala česte nastupe u poznatom holivudskom klubu The Troubadour. Ovaj trio izvodio je u to vreme popularan folk-rock i dobro im je išlo. Animirali su publiku i kolege, pa 1974. godine snimili svoj jedini album – Howdy Moon. Ovaj sasvim dobar album danas je potpuno zaboravljen, ali je interesantan jer ih je na snimanju pratila grupa Little Feet uz još neke velike zvezde (Van Dyke Parks, John Sebastian). Lowell George je bio očaran glasom i pevanjem Valerie Carter, pa je po raspadu matične grupe postao njen zaštitnik i pokrovitelj — isposlovao za nju ugovor za snimanje solističkog albuma.
Just a Stone’s Throw Away (1977) je bio odličan start koji se oslanjao na formulu primenjenu na snimanju Howdy Moon – na njemu sviraju članovi Little Feeta, a pripomogli su i ugledni gosti (Jackson Browne i Linda Ronstadt, između ostalih). Album je muzički prava papazjanija, koja uprkos tome savršeno funkcioniše – Valerie je na njemu demonstrirala da može da izvodi sve žive žanrove pa se šetnja između folka, rocka, soula i funka gotovo i ne oseća.
Ujedno, to joj je bila i odlična preporuka tako da se njena karijera pretvorila u pevanje pratećh vokala na snimcima mnogih eminentnih muzičara (obavezno pogledajte link na Wikipediji), a stalan posao u pratećim bendovima Jamesa Taylora i Jacksona Brownea obezbeđivao joj je normalan život.
Snimila je još tri albuma koji su, za moj ukus, previše umiveni i ničim se posebno ne izdvajaju od standardene AOR produkcije. Opširan intervju, ako vas ne mrzi da čitate, daje interesantan uvid u njen život i događaje “iza scene” kroz saradnju sa mnogim poznatim muzičarima.
Amerika je izgubila jedan od svojih najboljih ženskih vokala, a mi osobu čijeg prisustva najčešće nismo ni bili svesni. Zbogom, Valeri…