Fire on the Mountain! Run, boys, run!
The Devil’s in the house of the rising sun!
Chicken’s in the bread pan picking out dough!
Granny, does your dog bite? No, child, no!
Kako god okreneš, vrteška mora ponekad da se zavrti nad sasvim jednostavnim temama. Tada nekako biva lakše kad se ništa ne glanca niti polira, ništa se ne čini lepšim nego što jeste. Jer, posle svih zbrka i ušećerenih tema, prosta istina ponekad prija. I nije više pitanje o kojoj temi se peva. Sirovo je, divlje, dakle dobro je. Samo spremi dovoljne količine lošeg piva i to je to. 
Mislite da pričam o kafanskim narodnjacima? Pa i pričam, samo ne onima na Ibarskoj magistrali, već o onim kamiondžijskim svratištima negde u podnožju Apalačkih planina, gde su nastale najgrđe praziluk-forme muzike koje su do kraja ostale iskrene. Niko nikad nije uterao ikakav ekvivalent turbo-folka na takva mesta.
Slušaj ovo. Glasno i skoncentrisano, ako je moguće. I obrati pažnju na lip sync. 
Znate li ko je Charlie Daniels? Zamislite narodnjaka koji ima više dobrih ideja od Tozovca, više gedžovanske harizme od Bate Živojinovića, luđi je od Ere Ojdanića i Milića Vukašinovića zajedno i pritom ume da sluša bolje nego što ume da galami. 
Za urnebesnu egzibicionističku pesmu “The Devil Went Down to Georgia“, dakako, znam odavno. Reč je o megahitu sa country liste iz 1979, kada se – nije da nije – crossover žanr koji Charlie Daniels odavno gaji ne bi li se upucao široj publici uspešno preliva i na druge žanrovske radio stanice kontinenta. Beše to delom posledica i ogromne popularnosti filma Convoy (1978) Sema Pekinpoa, gde je ikonografija života kamiondžija predstavljena, između ostalog, i narativnim muzičkim oblicima u miljeu roadhouse muzike. 
Prosečni praziluković Amerike uredno nedeljom oblači čistu košulju i ide u crkvu, gde se napaja idejama o nebeskoj nagradi koja ga čeka posle svih muka. Radost mu zadaje ideja o pobedi svakog zla, što je nadasve stvar vaspitanja. No, budući živ čovek željan prizemne radosti, otići će petkom uveče u bircuz i kad se vrati u sitan sat nabaren sa dvanaest flaša lošeg piva i Meri Lu počne da se dere na njega što je bio u tom leglu razvrata, on će teškom mukom, ali ponosno reći: “Ali draga, večeras je gostovao Charlie Daniels i kad je uzeo ćemane u ruke, mi smo srušili šank!” 
A Charlie Daniels peva o đavolu koji je došao u grešnu Džordžiju ne bi li se nahvatao grešnih duša; valjalo je da požuri, jer nije zadovoljio normu za prethodni kvartal i sad nema druge nego da se posluži atraktivnim ucenama i riskantnim opkladama. U jednom drumskom ćumezu nailazi na klinca koji žestoko gudi u ćemane. Nudi mu opkladu: da ukrste gudala, pa kom opanci, Tom i Džeri Garsija. Ja tebi nudim zlatno ćemane, a ti meni ponudi dušu. Može? 
Može, veli mali Džoni, pazi da me ne bi uplašio! Grešna mi duša što se hvatam u kolo s đavolom, ali razbiću te, krele! 
I da skratimo priču: naravno da ga je mali Džoni razbio, jer jebeš ti taj arhetip gde dobro ne pobeđuje (zato valjda nema country muzike u New Orleansu). Mali Džoni svira ćemane kako đavo ne ume. To ume još samo Charlie Daniels. 
Gledali ste film Crossroads (1986)? Sećate se finalne sekvence Cuttin’ Heads? E, pa to je to isto, samo u ovoj pesmi se to ne radi gitarama, nego instrumentom gde nema laži, nema prevare i nema potrebe da se pitate kako će da se završi. 
Šta se zaista dešava i dan danas po drumskim prčvarnicama Apalačke zone, a izvesno i na srednjem Zapadu, kad se zasvira ova pesma, voleo bih da vidim svojim očima (iz prikrajka, za svaki slučaj). A ne sumnjam da se Meri Lu nasmejala na opasku o kolektivnom padanju u sevdah za šankom i poslala hranitelja familije da prespava popijeno kiselo pivo. 
Nego, iskidao sam se od smeha kad sam pronašao konkretni video koji danas delim sa vama. Tražio sam živi snimak, nisam našao nijedan zadovoljavajućeg kvaliteta zvuka, a onda – naleteh na ovo. Mashup, jebote: snimak sa nekog koncerta, i to očigledno nekog višeg nivoa (neki festival, šta li), a zvuk sa matičnog studijskog snimka. Spakovano cakum-pakum, ko ne zna i ne mora da zna… Jedino ona leva ruka klavijaturiste u udlazi… Primesa kiča u ovom pakovanju je više nego očigledna, ali situacija je takva da to dobro stoji, jer praziluk-ikonografija… Za tako nešto vam preporučujem da pronađete sjajni film About Schmidt (2002) i da veoma pažljivo proanalizirate mnogobrojne detalje po kući mladoženje. Ne pitajte ništa više. 