Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
You promised me the ending would be clear
You’d let me know when the time was now
Don’t let me know when you’re opening the door
Stab me in the dark, let me disappear
Ponekad se kuva dugo. Danima. Godinama. Današnja pesma je sazrevala deset godina dok se nije prvi put našla pred nama. A onda nismo znali šta sa njom. Sva je istina da to ne znamo ni danas.
Izgleda da još nije došlo vreme da razumemo ovo delo. A četrnaest godina je prošlo.
Nikada mi nije bila jasna potreba za grandioznošću i nepotrebnim eksperimentisanjem kojom su bili opsednuti neki od najvećih talenata u rok muzici. Čini mi se da su Deep Purple bili prvi koji su zastranili na tom putu. Njihov Concerto for Group and Orchestra (1969) je, barem za mene, bio pravi fijasko – malo gudi Royal Philharmonic orchestra, malo grupa svira za sebe, ali nikako da se sastave zajedno i da to zazvuči kako treba.
Emerson, Lake & Palmer su, na vrhuncu popularnosti, vodili sa sobom mini orkestar i hor. Na čuveni koncert u Montrealu 1977. godine došlo je 78.000 ljudi, ali ih to nije izvadilo iz bule – na toj turneji bili su u minusu oko 3 miliona dolara.
Spooky Tooth su svoje eksperimentisanje uradili na još čudniji način.
Е, да, треба да прикажем фотку. Има ту више начина – да је поставим као позадинску на онај образац, или да је поставим као засебан објекат на њ, или да је префарбам преко њега. Хмм..
Пробао сам прво ово треће. И радило је, док је радило, а онда су почеле да натрчавају фотке са којима није радило. Јер, сваки крштен програм за приказивање фотки (укључујући и овај који користите док ово читате) мора да има неки начин да изађе на крај са лошим фоткама. То крштавање је било повуци-потегни, и ваљда тек пети начин је радио тако да 1) прикаже сваку фотку, 2) не закуца машину, 3) не закуца екраноспаситеља, 4) уредно врати меморију кад му више не треба (прешао са веће фотке на мању), 5) уме да се снађе са лошим фоткама и 6) издржи тако три дана и још увек ради. На крају је испала нека варијанта оног засебног објекта.
Е сад шта је лоша фотка? За оштрину и остало је јасно, за умјетнички дојам се пита Милка Бабовић или сам гледалац, али у овој прилици лоша је фотка која не може да се прикаже. Да ли у заглављу пише нека будалаштина, нпр ширина неколико милиона или само 4 пиксела, или заглавља ни нема, или је фајл од нула бајтова… свашта је могуће.
Ово десно није фотка са грешком. Види ли се? Види се. Дакле фотка је добра. То што ми очекујемо да ће ту да се види лице, а уместо тога видимо ову салату (због лоше везе и скајпетовог сналажења у тој прилици), то значи да нам се фотка не свиђа, није испала како мислимо да треба, али она није фотка са оном грешком. Оном због које не може да се прикаже. То сам решио тако да га не решавам: ако не може сад да се прикаже, неће моћи никад, дакле бриши тај слог и довуци неку другу фотку на екран.
Danas je tačno godinu dana otkad je na portalu New York Timesa osvanuo članak o jednom od naupečatljivijih nastupa u istoriji institucije The Rock and Roll Hall of Fame. Elem, jednom godišnje se okupljaju razni prvoligaški muzičari i organizuje se koncert posvećen onima koji su te godine uvedeni u Hall of Fame. Kada je 2004. godine George Harrison posthumno uveden u Hall of Fame (kao pojedinac; The Beatles su bili među prvima tamo), okupila se bratija raznih muzičara na sceni. A tada se tamo desilo nešto vredno pamćenja.
Poslušajte pažljivo i strpljivo. I pripazite na svaki detalj.
Pre par godina, samo što sam pristigao na posao, zatekao sam Grbićev mejl u kome je pisalo: “Hombre, ovi luđaci sa BBC-ja prenose nastupe sa Glastonbury festivala, a dežurna ekipa ih posle nekoliko sati stavlja na Cevku. Trenutno gledam… Pogledaj/skidaj dok može.”
Retko psujem, al’ mi se psovka ovoga puta otela – na poslu se ne gledaju klipovi, a na koncerte se i ne pomišlja.
Истом приликом сам и, најзад, почео да приказујем слике. Сад већ знам где су ми монитори, дакле на сваком од њих направим по форму да приказује по једну слику, и нешто да одбројава време кад треба да се пусти следећа слика.
Е, да је то тако просто. Прво што реч “форма” нема везе, јер у ствари (у овом контексту) значи образац, где на екрану опонашамо оно што је било на папиру, ишпартано, са предштампаним називима и празним местима за попуњавање. Што сваки образац на екрану и ради – има објашњење шта где треба да се упише, и има места где ће то да се уписује. Не оловком, него има да се куца, кликће, скроља или шта већ, ваљда је тако и лакше. Успут има места и за сличице. У овом случају ама баш ничег осим слике ни нема, какав ми је па то образац. Треба ту боље име.
Д
акле, план је овакав: тајмер подесим да окида сваке 4 секунде (или ту негде, зависило би од броја монитора… да негде закачим трећи па да пробам, можда бих смислио како да срачунам интервал). Памтим који је текући монитор, на њему прикажем фотку, па запамтим следећи као текући. Ако нема следећег, онда опет први. Дакле не први-други-први-други, него овако, да ради за било који број од 1 до ен, а што је међу основним разликама између програмерског и нормалног размишљања. Нормално је да се решава свој случај, имам два монитора и шта ме заболе ако неко има девет. Програмер нема тај луксуз, јер ако напише тако да покрива један или два, сутра ће да га зове муштерија која их има три. Има да кукумавчи, спомиње ситну децу, свеце, родбину и неће паре назад него хоће решење у року од одмах или јуче. Зато, треба мислити унапред.
А писано је, у програмерским фајловима староставним, да никад нема времена да се уради како треба, али увек има времена да се уради двапут. Кад га већ пишем за себе, без рокова, нека буде како треба.
Bile su potrebne doslovno decenije da najzad proverim o čemu je tu reč. Nije mi bilo lako da izdržim celu priču. No, krenimo redom: reč je o izvesno najhermetičnijoj numeri u opusu velike britanske grupe. Hajde da je prvo čujemo.
Ako ste savremenici ove pesme i istoimenog albuma, verovatno se sećate tog trenutka u istoriji muzičke scene: na pragu osamdesetih, punk obrazac se brzo izduvao. Iz te priče su pretekle one vrednosti koje su imale neki drugi argument osim sirovog i neartikulisanog bunta protiv establišmenta (zašto koristim baš ovu reč? Pogledajte antrfle na dnu ovog priloga). Dakle, Sex Pistols su pukli, a The Clash je preživeo. Svako je tražio svoje rešenje…
Prošlo je sigurno četrdesetak godina od kada sam poslednji put preslušao neki novi album grupe Deep Purple. U međuvremenu, ponekad bi natrčala neka od njihovih velikih pesama – mogu da potvrdim da detalje i finese u izvođenju i posle toliko godina nisam zaboravio.
A rado bih ih i pogledao na koncertu sa velikom čašom piva u ruci. Pod uslovom da ne budu preglasni. 
