Bile su potrebne doslovno decenije da najzad proverim o čemu je tu reč. Nije mi bilo lako da izdržim celu priču. No, krenimo redom: reč je o izvesno najhermetičnijoj numeri u opusu velike britanske grupe. Hajde da je prvo čujemo.
Ako ste savremenici ove pesme i istoimenog albuma, verovatno se sećate tog trenutka u istoriji muzičke scene: na pragu osamdesetih, punk obrazac se brzo izduvao. Iz te priče su pretekle one vrednosti koje su imale neki drugi argument osim sirovog i neartikulisanog bunta protiv establišmenta (zašto koristim baš ovu reč? Pogledajte antrfle na dnu ovog priloga). Dakle, Sex Pistols su pukli, a The Clash je preživeo. Svako je tražio svoje rešenje…
Od početka karijere na obodu žanra, čak se poigravajući idejom “jesmo punkeri, ali nismo punk”, članovi grupe The Stranglers su se našli na ozbiljnoj prekretnici. Činjenica je bila da im je klasična punk ikonografija uvek stajala k’o piletu sise: oni su imali u sebi mnogo više, ali ih je prostor žanrovske produkcije sputavao, jer trebalo je odgovoriti na ono neproverivo “zna narod šta hoće”… Znao je narod, ubo prst u govno, izvukao ga, liznuo, pa izabrao Margaret Tačer i to je bio početak implementacije neoliberalnog kapitalizma u Evropi. No, to je neka druga priča, a za ovu priliku je dovoljno prepoznati da se u tom uređenju masom najlakše manipuliše tako što joj se dopušta da misli šta hoće dok god radi ono što treba.
Dakle, bila je 1981. godina, prethodni album Stranglersa bolje da se nikad nije pojavio, za klasične minimalističke forme niko više nije mario (ispade da je “No More Heroes” bila pesma o sutra, a ne pesma o juče), a da blajhaju frizure kao neki momci iz post-punk talasa – ne ide. Trebalo je da nešto učine sa sobom i svojom muzikom ako su mislili da opstanu na sceni, jer nastupila su neka nova pravila…
Rezultat je bio manje nego spektakularan, ali potrebno je prepoznati okolnosti, pa razumeti šta znači igra na jednu kartu i koliko je zapravo jezgrovit i sadržajan bio taj potez. Dakle, zanimljiv materijal, čak vrlo interigantan, bio je spreman. A sirovi snimci su poslati ni manje ni više nego Tonyju Viscontiju, legendarnom producentu, sa molbom da svaku pesmu spakuje kao da je reč o sigurnom pop-hitu.
Čak ni genijalni producent kakav je Visconti ne može da učini čudo ako nema dobrih sirovina. Odlučio je da pokuša sa isticanjem egzotike: bilo je to najbliže pop muzici što se moglo izvući iz grupe koju svet posmatra kao četvoricu sirovih pivskih spužvi; onaj ko tako misli o Stranglersima mora sam doći do zaključka da tu ima još nečega. Ključne numere na albumu su iščašeni engleski valcer “Golden Brown” i eterična i čudna pesma “La Folie“. Obe pesme su imale “ono nešto” na čemu se može izgraditi veća ideja. Ta druga pesma je čak imala kapacitet da uhvati novu publiku. U Engleskoj, svaki peti slušalac će misliti da je razumeo o čemu se tu peva; u Evropi van Francuske i Ostrva svaki dvestoti. I to je dobro, neka misli ko šta hoće, samo neka kupi ploču. Nije nikakav problem da se prisustvo francuskog jezika objasni: Jean-Jacques Burnel jeste rođen u Londonu i odrastao uz klasično englesko obrazovanje, ali nomen est omen… I objašnjenje neće biti ni potrebno, a efekat će biti postignut.
I to je bilo to: taj manevar je uspeo. La Folie, koji je objavljen novembra 1981. godine, beše album za koji danas znamo da je bio ključ preživljavanja velike grupe. Isplatilo se: neki od albuma koji su usledili sledećih godina prava su remek-dela.
– * –
Međutim, sustigle me godine, postao sam veoma džangrizav na sitnice koje me interesuju (isto tako: nemaran sam prema stvarima koje me ne zanimaju) i bilo je krajnje vreme da utvrdim o čemu je tu reč. Iskopao sam engleski prevod stihova na francuskom i ostao u čudu… Šta je bre ovo, jebotemiš, kakve su ovo nebuloze?
Međutim, nije reč ni o kakvim nebulozama, već o jednoj neverovatno bizarnoj priči koja u času pisanja ove pesme čak nije bila ispričana do kraja.
Japanac Issei Sagawa je došao u Pariz 1979, kada je upisao doktorske studije komparativne književnosti na Sorboni. Juna 1981. je ubio i pojeo svoju koleginicu Renée Hartevelt. Uhvaćen je prilikom pokušaja da se otarasi ostataka tela koje nije zadržao u zamrzivaču. Zahvaljujući vrhunskom braniocu kojeg je bogati tata poslao, Sagawa je posle mučnog dvogodišnjeg suđenja proglašen neuračunljivim i poslat u psihijatrijsku ustanovu, a proces je prekinut.
Ovde prekidam priču na čas da vam skrenem pažnju na hronologiju: pesma “La Folie” je napisana dok je u toku još bio istražni postupak.
Dok je boravio u psihijatrijskom stacionaru, Sagawu je posetio pisac i publicista iz Japana koji ga je intervjuisao, a potom napisao knjigu “U magli”, koja je u Japanu postala iznenadni hit. Pod utiskom tog publiciteta, a pod pritiskom javnosti da se nešto preduzme sa slučajem čiji prekid je izazivao sumnju u pravičnost, Francuska je izručila Sagawu Japanu. Tamo je odmah smešten u psihijatrijsku kliniku, gde je lekarski konzilijum posle dužeg ispitivanja izašao sa zaključkom da je reč o potpuno uračunljivoj osobi, te da motiv ubistva i kanibalizma nesrećne Francuskinje leži isključivo u seksualnoj devijaciji tog nesrećnika. Međutim, nije bilo materijala za novo suđenje u Japanu, pošto Francuska nije poslala traženu dokumentaciju o slučaju koji se već vodio kao odbačen. Konačni ishod je da se Sagawa u leto 1986. našao na slobodi u Japanu, gde i danas uživa status svojevrsne superzvezde – bizarno, ali istinito.
Iskreno da vam kažem, cela priča u meni izaziva mučninu. Sada pokušavam da ignorišem vezu između pesme koju odavno volim i te priče, ali ne uspevam. Ako sam i vama pokvario sliku o egzotičnoj pesmi, možda bi trebalo da vam se izvinim. Nadam se da ćete razumeti zašto to ipak neću učiniti.
– * –
Ah, da: establišment. Nema veze sa ovom pričom, ali daj šta daš da se skrene misao.
Bilo je, ako se dobro sećam, kasno leto 1983. godine, vreme uoči početka školske godine, neverovatna gužva u gradu, sabiranje utisaka posle burnog leta. Jedna drugarica, koja je do godinu dana ranije živela neko vreme u Americi, dovela je svoju drugaricu iz njujorških dana, inače Beograđanku, na vikend u Kikindu. A ta cura potpuno u punk priči, od mlečnobelo blajhane kose oblikovane u pravu krestu, jake crne šminke oko očiju i pirsinga u nosu, preko odeće očigledno kupljene u butiku Malcolma McLarena u Londonu, do belog plastičnog “A” u krugu veličine palca okačenog o jedno uho. A celo moje društvo tada beše hipi avangarda, onaj odocneli talas dugih kosa, šarenih majica i prljavih farmerica; u našim redovima, punk se uopšte nije upražnjavao, ako isključimo nekolicinu koja je krišom slušala albume London Calling i Sandinista!. I sad zamislite kako je toj devojci moglo da bude među nas dvadeset baraba koji nismo skidali pogled sa njene pojave. Par zlih momaka je navalilo da je provocira, a ona je odlučila da se usprotivi kočoperno, u skladu sa svojim izgledom:
– A šta ti znači to “A”?
– Anarchy, jebote, a šta bi značilo?
– Ne, stvarno, reci ti nama: protiv čega se vi to borite?
– Protiv establišmenta.
E, to “protiv establišmenta” mi je i tada zazvučalo, a i sad mi zvuči, tako bez konteksta, kao da je rekla “protiv noge od stolice” ili “profiv kafene kašičice”. Bilo mi je smešno raspravljati o establišmentu u svetu u kojem sam tada živeo. Jer, iako taj svet tada nije bio savršen, nije bio ni za promenu, već za usavršavanje jer je tada vladao optimizam (ajde-de, imao sam i ja pravo na svoju dozu naivnosti, pa sam je tada i iskoristio). Naravno, danas mi je jasno: naivno i neozbiljno kako je to samo moglo da bude, generički adolescentski bunt je kanalisan u poslovnoj ideji jednog preduzimača iz Londona veštije nego što je to ikada ranije viđeno. I svako je imao svoj deo u tome: ja tebi kožnu jaknu, kaiš, pantalone i martinke, ti meni trista šezdeset funti; ideologija ide gratis, za muzičku podlogu ne brini, a evo ti i belo plastično “A” u krugu veličine palca na poklon, okači ga na uho i sikći na svet oko sebe, biće dobro i tebi i meni.
Protiv establišmenta. Majko božja… Hoće li se igde ikada roditi generacija čiji mladalački ideali neće biti iznevereni? Od svih ljudi, možda jedino Issei Sagawa ima odgovor na to pitanje.