Ako ste redovan posetilac Suštine pasijansa, dobro znate koliko volimo muziku Davida Bowieja; nijedno drugo ime nije toliko puta upotrebljeno u ovoj rubrici. Štaviše, spontano smo otkrili da ta muzika najčvršći zajednički imenitelj različitih ukusa, navika i sklonosti osmorice Samuraja Skoja. I zato smo o Čoveku Koji Je Bio Umetnost govorili iz različitih aspekata, uvek potičući mogućnost da ostaje još nešto što se može otkriti i dodati u građevinu poštovanja prema tom opusu.
Voleo bih da vam ovog puta skrenem pažnju na fantastičnu sposobnost Davida Bowiea da izabere perfektne muzičke saradnike, takve koji će ostaviti trag koji prevazilazi autorski momenat, a da pritom niko nikome ne narušava integritet. Kao ilustraciju tog pogleda, iz arhive vadim numeru za koju se većina poštovalaca muzike Davida Bowiea bez zadrške slaže da je reč o jednom od najluđih instrumentalnih trenutaka u njegovoj veličanstvenoj muzičkoj zaostavštini.
Na stranu što je ovo jedna od najluđih solo partitura u istoriji rock muzike… Možete li poverovati da je ovo snimljeno iz cuga?
Mike Garson je muzičar sa najdužim vremenskim opsegom saradnje sa Bowieom. Ovaj pijanista, koji je inače potekao iz avangardnih ogranaka jazz muzike koji su se šezdesetih i ranih sedamdesetih gajili naročito u Njujorku, sreo se manje-više slučajno sa Bowieom. Spidersi su bili u Americi tokom duge turneje Ziggy Stardust Tour 1972-73. i zatrebao im je klavijaturista na sceni. Garson je bio raspoloživ i, mada se pre toga nije hvatao saradnje sa rokerima, dobro se uklopio u bend, naročito sa samim Boweieom i Mickom Ronsonom. Na kraju te turneje, obličje po imenu Ziggy Stardust je okačeno o klin, Bowie je ušao u drugu priču, a na snimanje sledećeg albuma pozvan je i Garson. A kada je Bowie poslednji put samostalno kročio na scenu, sa njim je na toj sceni bio samo Mike Garson: bilo je to na svečanosti LiveRocks 2006. godine. I to je bilo to.
Naslov ključne numere je igra reči (Aladdin Sane –> A lad insane, poludeli momak) i mnogo kasnije smo otkrili da predstavlja biografsku belešku o Bowievom polubratu Terryju, koji je bolovao od vrlo ozbiljnog oblika šizofrenije, mada je sam Bowie navodio jednu knjigu kao inspiraciju za motiv pesme. Uzgred, puni naslov pesme na matičnom vinilnom izdanju albuma je “Aladdin Sane (1913–1938–197?)”. Prve dve godine u zagradama su godine koje su prethodile godinama kada su započela dva svetska rata, a treća godina sa upitnikom je tada aktuelni strah koji je Bowie trpeo usred Hladnog rata (pesma je napisana 1972. godine) da će negde pući i eskalirati u Treći svetski rat.
Mike Garson priča o tome kako je došlo do ovog neverovatnog sola na klaviru:
Rekao sam Bowieju o tome da volim avangardnu muziku. I kad sam snimao numeru “Aladdin Sane”, na rapsolaganju sam imao podlogu od samo dva akorda – A dur i G dur – a bend je svirao prosti engleski rock’n’roll. I Bowie mi samo reče: “Odsviraj solo preko ovog.” Tek smo se sreli, pa sam odsvirao blues solo, ali on je rekao “Ne, nije to ono što hoću.” Onda sam odsvirao nekakav latin solo. Ponovo, Bowie reče: “Ne, to ne želim.” I nastavio: “Rekao si mi da voliš avangardu, pa odsviraj tako nešto!”. Rekoh mu: “Jesi li siguran? Znaš, posle takvog mog sola možda više nećeš imati posao!”… I tako sam odsvirao taj solo koji danas svi znaju, i to iz prve… Uvek kažem svima da je Bowie najbolji producent kojeg sam ikad sreo, jer on me je uvek puštao da radim šta hoću.
Ove poslednje Garsonove reči su ključne, a potvrđuje ih plejada prvoklasnih muzičara sa kojima je Bowie radio. Prosto, čovek je veoma promišljeno birao koga će da angažuje u određenim projektima, precizno znajući u kom smeru želi da se stvar razvija, a potom je samo kanalisao muzičare u tom smeru, ne zamlaćujući se detaljima (iliti onim što se danas, tako moderno, naziva “mikromenadžment”). Bowie je verovao u svoju sposobnost da odabere savršene muzičare i, uostalom, muzičke producente, sa kojima će isterati svoju ideju na čistac. Stvar je funkcionisala čak i onda kada sami muzičari tu ideju, po svojim sopstvenim priznanjima, nisu shvatili kao veliku sliku, već su “samo” umeli da obave zanatski deo posla onako kako je to Gazda zatražio.
Za potvrdu potonje tvrdnje, podsetiću vas da je Robert Fripp svo ono ludilo na albumu “Heroes” (1977) odsvirao posle jedne jedine probe i u jednoj jedinoj studijskoj sesiji, boreći se sa jet lagom, jer je u Berlin doleteo iz Amerike, a posle dva dana se u Ameriku i vratio. U tom času, Fripp je skoro tri godine bio van aktivnog bavljenja muzikom, nije se nikada pre tog časa bavio Bowieom i njegovom muzikom, a došao je samo zato što ga je Brian Eno ljubazno zamolio. Sve ostalo je istorija.
Svi ti prvoligaški muzičari, da im ne nabrajam imena, insistiraju da se nikad ni sa kim nisu osećali toliko poštovani, istovremeno ne zaboravljajući da naglase da se nikada ni sa kim nisu tako dobro zabavljali. A pritom se, vala, i radilo ozbiljno: Gail Ann Dorsey je rekla u jednom dokumentarcu da je u vreme turneje A Reality Tour ceo bend bio spreman da izvede barem 70 numera bez ikakvog dogovaranja; na Vikipediji piše da su za turneju uvežbali 60 numera, ali ja više verujem šarmantnoj basistkinji.
Ako se setimo premise da je Bowie birao među ljudima koji su vrhunski instrumentalisti i pouzdani profesionalci, pa šta biste drugo i mogli da očekujete kao rezultat nego… Nego sve ono što nam je Bowie ostavio u nasleđe tokom karijere koja nema pandan u istoriji rock’n’rolla.