O umetnosti morbidnog

Nekim ljudima podrazumevano je da svaki odnos sa drugima predstavlja teren za antagonizam. Nije to mizantropija: to je, prosto, posledica činjenice da su takvi ljudi odrasli u svetu bez ljubavi. Nisu imali od koga da nauče kako da se ponašaju prema drugima. I onda, kad se desi neponovljivi trenutak susreta sa srodnom dušom, ti tužni ljudi ne umeju da se snađu. Propuste priliku koja je mogla da ih promeni za ceo život. A neke, pak, neprilika susreta sa emocionalno nedozrelima košta jako mnogo. Pogotovo one koji su se očešali o osobe koje svaki kontakt tumače kao naklonost.

Moguće je da ovu pesmu tumačim pogrešno, ali neću ni minuta više utrošiti na razmišljanje o tome. Tako sam je užljebio kad sam je čuo prvi put i tako je nekako zanavek ostala u mom poimanju stiha “little bird lit down on Henry Lee”.

Izvođači ove pesme su veliki umetnici. Da nije nedelja i da mi nisu druge stvari još na pameti, sada bih se raspisao o tome koji su sve motivi za tumačenje srodnosti umetničkih duša ovde ostvareni. Voleo bih da istražim uzroke i posledice, jer slutim da bi me to dovelo do nekih novih saznanja. Avaj, to se ovog popodneva neće desiti.

PJ Harvey je snažna umetnica. Pokušavam da zamislim kako izgleda detinjstvo u kojem te deca začikavaju zbog neverovatno velike kvrge na sredini ne baš lepog lica, a u isto vreme ti kod kuće roditelji puštaju Captaina Beefhearta. Valjda se iz kombinacije emocionalne patnje i intelektualnog iskušenja rađaju veliki umetnici, a PJ Harvey to definitivno jeste.

Nick Cave mi se prvi put urezao u pamet u filmu “Nebo nad Berlinom”, čijoj prvoj projekciji u Beogradu sam sticajem okolnosti prisustvovao. Jesam tih godina slušao radio, ali nisam siguran da sam pre toga uopšte bio svestan njega i njegove muzike. A istina je i to da, iako sam poštovalac tog opusa (koji je tog poštovanja vredan po svom obimu i konzistentnosti), nisam postao zagriženi ljubitelj. Uvažavam čovekovu umetnost i smatram je ozbiljnom i veličanstvenom, ali nisam nešto siguran da ćemo se sresti na tom koncertu na jesen u Beogradu.

Jednom, ama kad-tad, moraću da otvorim istraživačko poglavlje o morbidnim temama u umetnosti. Ne priklanjam se temi, nego sam već utvrdio jaku relaciju sa odumiranjem religiozne svesti u anglosaksonskim društvima. Izgleda da je posvećenost Bogu neumitno stvar prošlosti, ali kult smrti i dalje ostaje izražen. Kod nekih muzičara ta tema provejava stalno, a razni su pravci kojima se kreće. Na pamet mi padaju i razne teme u muzici A.L.Webbera: smrću su obojena ključna mesta u rock operama Jesus Christ Superstar, Evita, Phantom of the Opera, u mjuziklu Cats…, mada su to dramski antiklimaksi u tim delima. Nick Cave je prilično eksplictan u svojim slikama, a dokle je to moglo da ide, ne bih da premišljam.

Sve u svemu, album Murder Ballads (1996) je bio veoma uspešan. “Nikada ranije nisu manični elementi podigli Caveov rad na nivo umetnosti kao na ovom albumu”, reče jedan kritičar ono što su svi već pomislili. Slavni gosti su doprineli da muziku Nicka Cavea prihvate novi ešaloni obožavalaca; što se mene tiče, i slobodno me opovrgnite ako možete, bio je to najbolji doprinos Kylie Minogue svetu. Šta su i koliko suptilni Nick Cave i razuzdani Shane MacGowan pili tokom saradnje, ostaće nam nepoznato. Ali, ostade poznato to da su Cave i PJ Harvey tokom ove saradnje upali u kratkotrajnu strastvenu vezu; kako se strast izduvala, tako su se i razišli. A sve što je mislio da treba da saznamo o tome, Cave je opisao u nekim fragmentima na sledećem albumu The Boatman’s Call (1997).

A današnja pesma? Pa, rekoh već da neću da čačkam uzroke i posledice. Neka ipak ostane zabeleženo da je ovde zapravo reč o parafraziranoj škotskoj tradicionalnoj pesmi iz 18. veka “Young Hunting”, u kojoj se priča o nesrećnici koja ostaje trudna sa likom koji nema nameru da se njome ženi, nego najavljuje povratak onoj koju voli, što mu je bio usud.