е деране начисто не знам одакле да кренем… а имам оволико да ти наређам, дугачко ко рука. о тим нагласцима… е, овај твој мали што бележи јел’ уме он да бележи те нагласке, важно ми је овог пута? а, н’уме? нумем ни ја, то само ови језиколози како се оно… ма да и онај жилетов клипан, он то студира, жалио се да су изабрали најгоре ознаке да би се као слагале са грчким, а ни у грчки баш не пасују. могли су метити цртицу навише и наниже кад је растући… ај узлазни доносно силазни, једноструку за кратак двоструку за дугачак и готово. нема шта да се памти. ништа, кажи му да замасти где је наглашено, то ће бити јасно. шчуо ти тамо? е добро, имаш пиво. може црно.
дође једаред код сваје ћерка са све мужем и децом, а онај млађи сав битан, и ни пет ни шес него “пазите на нагласак, ја све упијам”. е отац га дечији, никад не знаш шта ће све да чује. а онда се ја запитам а чегбре, који су то погрешни нагласци? а? цврц милојка. ша оно све што се не слаже са спикерима на радио београду? па мож да похапсиш све што хода и још би мурија сама себе морала да апси кад би се за то робијало. миссим умем ја и тај стандардни нагласак, кад баш треба, ал’ то ми је ко кад те као клинца обуку у свечано и одведу те а они тамо пикају крпењачу. мож д’издржиш ал’ те све сврби.
ал’ ајде како ти се женино име наглашава? јована? добро, а теткино? мирјана. лепо. друга тетка? зорана. е а како се зове ова на слици? ај наглас да чујем. ааа, роксана. а што си преместио нагласак? што ону јоксимовићку нико не зове јоксана, него сви кажу јоксана? а, јер би то био јужноморавски, а то је јелте неправилан. аха… а роксана онда није јужноморавски него? није него. шта, то по француском? знаш да волим француску као што је немачка волела нас… а да, они се поломише да изговарају наше нагласке, ма да, како да не. како оно беше кад је џаја играо тамо? изговарали му презиме жазик. трефили га ко прстом у трулу бундеву.
причао ми таса, онај иза ћошка, више пекаре му кућа, е тај. каже радио са неким америма и један био запео да научи да помери нагласак као ми. изговорио је једно од тих имена, да што се завршава на ана, педесет пута, и четрес осам пута је мето нагласак на средњи слог уместо на први. а не, није утрефио на крају, утрефио је дваездруги и тријеседми пут, а онда није умео да понови.
како они нама, тако и ја њима. они неће да ломе језик, па нећу ни ја да крљам свој нагласак, ај здрао и довиђења. до нирване. терам по нашки, стандардно, да не збуњујем клинца са сто изузетака. јер упија, дакако.
а шта питаш, кад немамо своју реч за углед, него нам је првина? па ту првину неко реши, макар накарадно. као што су нас унакарадили са тим ознакама за нагласке, то ко ови програмери, кад нешто уведу то се не изводи, како је решено први пут то нико не помери. ево ова самоуслуга преко, како рече да се зове, идеа. аха. е видиш то је страна реч, и мислиш да је првина? а где си купио леба јутрос? у идеји? е па ниси, буразеру, ниси у идеји јер се не зове идеја него идеа. да су хтели да ставе то ј ставили би га. откуд толикој фирметини да се омакне, то је намерно. дакле не може у идеји јер то није та реч. а, како бих ја? па, као што иду остале стране речи, не дираш основу, дакле у идеаи. или у идеау ако је можда мушког рода. тако сам мислио једно два дана и сетио се да нам није првина. купио си леба у идеи. чиме се мажеш да не загориш од сунца? аха, нивеом. ето ти првине, ето ти правила. онда следи да полицу купујеш у икеи. не знам што баш тамо, мени симпић био бољи.
ае сад кад стигнеш кући, увежбај, нађи своје примере, а сутра за ручком немој да ме брукаш него пази на нагласак. неће нас похвалити, можда ће нас само мало чудно гледати и бројати нам колико смо попили. нема та млађарија разумевања, ал бар за утеху нас неће бити бламота пред клинцем. тјах.
