So you finally got what you wanted
You’ve achieved your aim by making me walk in line
And when you just can’t get any higher
You use your senses to suss out this week’s climber
And the small fame that you’ve acquired
Has brought you into cult status
But to me you’re still a collector
Nisam mogao da se ne nasmejem na ove stihove. Da vam ih baš i ne prevodim ako niste vrlo sigurni sa englesdkim jezikom, jer nije lako igrati se stihovima jednog od najboljih songwritera koje je Engleska dala svetu. Reč je o tome da sam između redova teksta sledeće pesme prepoznao zadovoljstvo običnog života i uživanja u jednostavnosti koje taj čovek očigledno ceni više nego bilo šta drugo, pa se (i) zbog toga odriče one kojoj peva te stihove. To me, takođe, u sledećem krugu razmišljanja na istu temu, dovodi do teze o jednostavnosti kao važnom preduslovu i poželjnoj osobini genijalnih rezultata…
Nemaš šta da dodaš, nemaš šta da oduzmeš. Udara pravo u srce. Znači, to je to.
Osim na zanimljivu pesmu koja prečesto prolazi ispod radara kada se govori o njenom autoru, danas hoću da vam skrenem pažnju na to da veliki autori, oni baš veliki, nemaju strah od izlaganja svog dela raznim sitnim kapricima drugih ljudi. Kapric Noela Gallaghera za koji mnogi ne znaju, a oni koji znaju ne čude se i uvažavaju, jeste stavljanje Paula Wellera na pijedestal među svim autorima popularne muzike na Ostrvu. Nije to bez zasluge – najzad, čak je i Macca viđen kako odlazi po svoje mišljenje Welleru na noge – nego je sjajno to što je ovog puta nastala magična izvedba od one vrste koja se desi samo jednom i nikad više (što je posebna tema za razgovor).
Uzgred, ova izvedba je ostala upamćena posle koncerta održanog u čuvenom londonskom zdanju Royal Albert Hall 2007. godine, na tradicionalnom okupljanju muzičara za račun humanitarnog fonda Teenage Cancer Trust, čiji pokrovitelj je Roger Daltrey.
Moćan u talentu, znanju, kapacitetu i harizmi kakav jeste, Paul Weller ipak ne hoda svetom uzdignutog nosa, nego koristi tu moć da stavi svoju muziku ispred sebe – sam ili uz pomoć prijatelja; na ovoj sceni, čak samo kao gost, directly from the bar, ne ustežući se da podeli svoju sjajnu pesmu iz vremena grupe Jam sa prijateljem čiji talenat, znanje, kapacitet i harizma nisu ništa manji. Dve akustične gitare, duet glasova i trivijalna pratnja: to je prosti recept koji je očigledno dovoljan za magiju kada sujetu zauvek ostaviš parkiranu negde u adolescentskim godinama.
Muka je što brojni mladi muzičari, oni koji su veći negovaoci sebe u umetnosti nego umetnosti u sebi, ne pokušavaju da nauče ništa iz ovakvih bisera. A tužno je i to što se među neiskusnim slušaocima razvija navika da uz muziku traže i glamur. To je možda neki vid bekstva od stvarnosti, ali je svakako predmet loše vizure. Dobra muzika će vam ponekad dopustiti da uz nju sanjarite ili makar pustite mozak na pašu, ali vas neće udaljiti od stvarnosti. Tome nas uče autori poput Wellera i, uostalom, Noela Gallaghera.
Možda je suština upravo u tome da držimo otvorene oči i da gledamo pravo napred. Teško je drugačije održati svoje mesto u svetu.
You carry on ’cause it’s all you know
You can’t light a fire, you can’t cook or sew
You get from day to day by filling your head
But surely you must know the appeal between your legs
Has worn off
And I don’t feel any sorrow
Towards the kings and queens of the butterfly collectors
Vala, baš.
– * –
Ah, da. Između ostalog, Paul Weller je i veliki džentlmen. Otkad je ova pesma prvi put odsvirana u nekom klubu u Londonu i potom objavljena samo kao B-strana singla “Strange Town” u proleće 1979. do dana današnjeg, nikad nije odao koju je to siroticu ovekovečio tako bizarnim stihovima.