Razni ljudi su jogunasti. Neki iz obesti, neki iz dosade. Neki su bolesni, ali nećemo danas o njima.
Više puta do sada, čudom smo se čudili kako u ovoj rubrici nikad do sad nismo pomenuli ovog ili onog. Nakon jednog interesantnog, mada pomalo bizarnog eksperimenta koji sam sproveo nad svojom fonotekom, mislim da imam odgovor na to zašto do sada, recimo, nikad nismo pomenuli grupu Kansas. Nismo se asocirali na njih, brate, nisu nam pali na pamet. A onoliko dobre muzike. Pa ko će sve da stigne… Ali, zna se: strpljen, spašen.
I to je sve.
Jednom davno, pre tri hiljade godina – ili se meni barem čini da je prošlo toliko – gostovao sam u radio emisiji “Let It Roll” na kragujevačkom Prvom na skali, koju je vodio moj hombre Zoća. Puštali smo dobru muziku, ćaskali i meandrčili o svemu i svačemu, a ja onako nepripremljen za materijal koji je on spremio da mi ugodi, našao sam se u nebranom grožđu u času kada je Zo podmetnuo neku stvar od, ako se dobro sećam, Johna Hiatta. I pusti on pitanje u etar:
– Kako ti se čini ova pesma? Šta misliš o novom albumu Johna Hiatta?
Sad, istina je da mi je Zoća spakovao taj album mesec-dva ranije, imao duplikat kad mu je tetka iz Kalinjingrada poslala primerak. Ali beše istina i to da ja nisam ni dva takta tog albuma preslušao. Hladan znoj me oblio, ali sam se snašao na prvu loptu:
– Odličan, kao i uvek… No, znaš šta: mene taj čovek zbunjuje svojom muzikom… Eeee…
Može biti. Muzika Johna Hiatta je sve, samo ne zbunjujuća. Zoća je ukapirao šta se dešava, pa nije zviždao ofsajd:
– Nije li to najbolje što sa nekom muzikom možemo da doživimo? Da se najpre nađemo u čudu, a potom da nam se otvore novi horizonti? To je uvek inspiracija za otkrivanje neke nove muzike…
I izvuče stvar. Šta ćeš, stari lisac. Petnaest godina je jahao radio talasima. I ne snašao se.
– * –
E sad, sva ova duga digresija je ispričana samo iz jednog razloga: zaista postoji muzika koja me zbunjuje. I to traje već dugo, a ja objašnjenje nemam. I ne ukazujem na neke ludake poput Frippa i njegovih konspirativnih saboraca, a svakako nemam više nameru da proveravam šta je to Zappa… Nego mislim na muziku koja bi trebalo da bude toliko laka za objašnjavanje koliko je laka za slušanje – da bi se moglo govoriti možda čak i o banalnom.
Kansas, međutim, svoj zbunološki prostor započinje upravo činjenicom da to uopšte nije banalan bend. Njihova muzika jeste zasnovana na prangijaškim principima, ali nije inherentno prangijaška kao, recimo The Allman Brothers Band ili Lynyrd Skynyrd. Njihova muzika je višeglasna, multiritmična, često kompleksna u strukturi, ali to nikako nije progressive rock. Portfolio grupe nas navodi da ih rado poredimo sa velikim američkim rock-ikonama kakvi su bili, recimo Eagles – ali to nije ni blizu senzibilitetu sofisticiranog country-rocka produciranog na zapadnoj obali.
I sad bih mogao tako da navodim šta sve Kansas nije, dok ne preostane ogoljena slika, bez konteksta i perspektive. U matematici se takvo dokazivanje naziva svođenje na apsurd, pa ne bih da nastavim u tom smeru. A tek nemam nameru da izvlačim onaj nekad dežurni termin “album oriented rock”, kojim je novinarski kor imao običaj da kategoriše Kansas tokom sedamdesetih, u doba njihove najveće popularnosti, jer to doista ne znači ništa suvislo ako muzika nije konceptualna (a Kansas niiiiijeeee konc… m-da…). Umesto toga, daću vam definiciju koja spontano proizilazi iz svega što sam do sada rekao:
Kansas je američka rock’n’roll grupa čija muzika ima kapacitet da vas zbuni.
E, tako. Ni manje, ni više. Ako vam nije dovoljno, šta ću vam ja. Meni je iha-haj.
Naravoučenije: manimo se priče, braćo draga. Muziku u uši, pa da vidite. To jest, čujete.