Month: May 2017

бројке не лажу

LajaviKrelacси нашо? ма ди тамо тражиш, ма да огуглаш цео дан опет неш наћи. нема то. било, памтиш ти, памтим ја, ај да кажемо да смо нашли. па шта, нећемо имати тај агро… агруменат. само чантрамо, нема везе, не пишемо докторат. свако може сам за себе да изведе рачуницу. за шта било, само кад му кажу да се нешто не исплати, нек довати плајваз и дигитрон па нек нађе своје бројке. бројке не лажу, јел тако, тако је. а? и ја исто, чим кажу да бројке не лажу, тачно знам да баш онда лажу. а како онда лажу? па тако што бирају бројке. ево, колико те кошта што возиш кола? а, срачунао си, добро. јел ти се исплати? а, не знаш? ево имаш цену километра за разне моделе па каже… да видим… ево, не исплати ти се ако пређеш мање од 12000 годишње. пише ти овде.

могу они да срачунају чак и казне за паркирање и штогод хоће, неће бити да ти се не исплати, па прелазио и само 4000. јер на овој страни, пошто је то кад си без кола, ту нису урачунали скоро ништа, осим цене превоза. случајно заборавили то што ћеш да изгубиш два сата док дочекаш бус тамо и назад…

Nastavite sa čitanjem… “бројке не лажу”

Dalje od mene!

Čačkajući po statistici Suštine pasijansa, lako sam utvrdio da je Richard Thompson jedan od muzičara koje smo najčešće pominjali. Razlog za to je, pored toga što smo Grba i ja njegovi okoreli fanovi, i dugotrajna i bogata muzička karijera koja teško može sa bilo čijom da se uporedi. Iako se o njemu relativno malo govori u medijima, njegovo mesto je rame uz rame sa najvećim autorima koji su potekli iz Ujedinjenog Kraljevstva. Tu mislim na Costella, Townshanda, Raya Daviesa…

Thompson mu dođe kao popularna kombinacija “3 u 1” – rafinirani pisac tekstova i muzike, strastveni pevač i neverovatan gitarista. Što reče jedan od mojih prijatelja koji je uspeo da ga vidi na koncertu: “Gledam ga na sceni, a tokom cele svirke imam utisak da se na njoj nalaze trojica gitarista.”

Ovo je velika pesma o prekidu veze.

Nastavite sa čitanjem… “Dalje od mene!”

Pad u večnost

“Topovskom đuletu iz Teksasa” je bio potreban hit dostojan njegovog nadimka i reputacije, jer od stare slave se ne živi. Trebao mu je vetar u leđa nakon što su dvojica gitarističkih superheroja tog doba snimili njegovu pesmu, pa se svet i van klasične blues scene zainteresovao za njega. Bila je 1971. godina, kada su stvari na sceni počele da se dešavaju mnogo brže nego pre, a on u tom času baš i nije imao šta da ponudi.

Čovek koji je preuzeo odgovornost za njegovu karijeru, koja je u tom času visila o koncu, imao je dobru ideju. Usput je čak i rođen novi prelazni podžanr moderne muzike.

A pesma o kojoj danas pričamo je himna tog žanra.

Nastavite sa čitanjem… “Pad u večnost”

Nasmejana lica

Sinoć sam bio na promociji interesantne knjige. Uživao sam slušajući pametne i mudre ljude, a posle toga je usledio uobičajeni koktelčić. Ćaskanje sa prijateljima i istomišljenicima mi je još više popravilo raspoloženje, sve dok je nisam primetio gospođu koju je već načeo zub vremena.

Umesto da razgovara, neprestano je klimala glavom i nije skidala osmeh sa lica.

Mediji nam svakodnevno sugerišu da “osmeh govori o vašem unutrašnjem miru i životnom optimizmu”, a razni lajfkouči “da ostavlja bolji utisak na sagovorinika”. Ovde je bilo u pitanju nešto drugo – gospođa je imala nove zube od najmanje 10.000 € i to su morali svi da primete.

I primetili su – bio je to bio lažni osmeh.

Nastavite sa čitanjem… “Nasmejana lica”

Једна од пре: ово у Америци нема

Ударило пролеће, па брљавим. Ова фотка у ствари дође неколико минута пре оне од прошлог пута. Не знам како сам је заборавио, а знам како сам се клепио по челу кад је већ било касно.

Текста неће бити много, фотка је прилично лоша.

Но, у та два-три минута док се чека да бус крене нема се шта но да се звера кроз прозор, фоткалица у руци, па ти де немој да снимиш овај призор. Ваља имати на уму да је ово само пола година по повратку из Есадеа, који је, јелте, сив. И кад има нешто црвено, то је нека бордо или она специјална боја за амбаре. А аутомат за кабезу да је наранџаст, не долази у обзир – то мора да је у бојама произвођача, што је и у овде случај, али тамо ниједан произвођач не троши ту боју. А тек црвен аутобус, ни у бунилу. Може нешто бордо… А овакав спектар, са бар четири јаркоцрвене и једном розлом… овакав призор је тамо немогуће снимити, нема тога.

Сврха овог снимка је била да пошаљем другарима тамо, што сам можда и урадио, ко ће то знати. Бар сам се сетио да га окачим овде, да се подсетим лепог културног шока повратничког.

Bizarne muzike (III): Phil Lynott iliti O opsezima

Mojoj tetki Vinki, u znak snažnog divljenja i nežnog sećanja

Video snimak koji sledi prvi put u životu sam odgledao upravo sada, dok pišem ovaj tekst. Do sada sam ga samo slušao, prvi put na jednoj kaseti kompilacija nežnih pesama, povremeno i možda ređe nego što bi srce želelo, a možda i češće nego što bi mozak signalizirao. Vreme eksplozivne navale murovskih bluzeraja (album Still Got the Blues, kao i istoimena srceparateljna agresija) ostavilo je u meni utisak veličine koju jedno skorašnje ponovno slušanje nije potvrdilo. No, upravo ovde dati snimak slavne Parisienne Walkways ostaje da sija – sada ne toliko zbog stenovitog Moorea koliko zbog neuhvatljivog Lynotta.

Nastavite sa čitanjem… “Bizarne muzike (III): Phil Lynott iliti O opsezima”

Ptičica

Napomena: ovaj tekst sam napisao i postavio na blog u subotu popodne, nekoliko sati pre nego što je do mene stigla vest da je Gregg Allman otišao na Neko Bolje Mesto. Sinhronicitet u koji verujemo na Suštini pasijansa ovog puta se grdno našalio sa svima nama. Sa mnom pogotovo. Odlučio sam da ne diram tekst. Pesma je dobar omaž Velikom Majstoru.

Slava ti, Gregori. Voleću tvoju muziku dok me bude.

– * –

Nisam baš sasvim siguran koliko puta do sada sam ponovio da pesmu “Little Wing” velikog Jimija Hendrixa smatram najlepšom baladom u istoriji rock muzike; znam samo da je to bilo mnogo puta i da ću, izvesno, to ponavljati dok sam živ. Da, naravno da je to stvar ličnog ukusa, ali spreman sam da idem i dotle da ustvrdim kako je ovo nešto više.

Nekakva analogija veli da ako je to najlepša balada, onda su obrade te pesme najlepše obrade neke balade. U to već ne mogu da se zakunem, ali nije ni bitno: ovo radi odlično.

I šta reći? Ovaj snimak mi je toliko drag da opraštam čak i slabašan kvalitet zvuka.

Nastavite sa čitanjem… “Ptičica”

Brdo Solsberi

Solsbury Hill se nalazi u blizini Batha, u okrugu Somerset u jugozapadnoj Engleskoj i nekada je bio omiljeno mesto Petera Gabriela za šetnju i džogiranje. Prema legendi, na brdu je podignut hram u čast Apolona, boga koji je u grčkoj mitologiji, između svega ostalog, bio zadužen za muziku, umetnost, poeziju…

Možemo samo da naslućujemo šta se za vreme tih šetnji Gabrielu muvalo po glavi.

Nastavite sa čitanjem… “Brdo Solsberi”