Пошто сам решио техниче заврзламе, … ма не, наравно да нисам све, томе краја нема. Али, ајде рецимо да је довољно добар да пристанем да га сам користим, остало је да се спакује и испоручи. Коме? Па, ко скине инсталацију, окачио бих га негде за фрај, да се одужим братији за све оне бесплатне ствари које користим.
Ту по
стоје две зврчке: треба некако да се зове, и треба Пенџери да га прихвати. Око имена, хм, Фокс мора некако да уђе у име, а да се опет зна да је ово screen saver. Невоља са енглеским је што screen значи свашта, и сито и заслон и просејати и прочешљати (безбед(ооо)носно) па чак и екран, а и saver значи свашта, и штедишу и онај колут што виси на броду. Да у назив ставим спасилац, звучало би као да ми се ту нешто дави. Штедња, пак, пре спада у банкстерај па још горе звучи, а и нема више смисла технички… Јер, код катодних монитора јесте умео фосфор да се троши и остајале су црне контуре најчешће осветљених пиксела – имало је смисла писати нешто за поштеду екрана (а не спасавање – кад се истроши нема му спаса). Код ових попљесканих не нагорева ништа, не троше се тачке, не треба уопште. Пошто не може ово, не може оно, остаје да се зове Фоксов Екраноспаситељ (што сам вам одао у наслову, извин’те на мањку напетости). Ту сам већ чуо глас који каже да је реч спаситељ резервисана, међутим већ давно сам одлучио да не признајем никоме монопол на језик, а камо ли на поједине речи. То је, дакле, решено.
Остао је други проблем.
Сав нормалан софтвер на Пенџеријима је у извршним, .exe фајловима, или у неким деловима који се из ових позивају. Осим екраноспаситеља, њима треба променити наставак у .scr – добро, де, није проблем, умем. Е, неће да га нађе јер није у системској фасцикли, где се налазе и остали. Тј како Пенџери саставља списак расположивих екраноспаситеља? Гледа шта се све завршава на .scr и налази у системској фасцикли. Ван тога ни не тражи.
Добро ајде, преместићу га тамо. Е, одатле неће да ради јер сам базу података (оне две табеле) ставио у потфасциклу, а по системској фасцикли, по најновијем (хм, ево већ десетак година), програм не сме ништа да пише. Цврц. Нема табеле – нема спасавања.
А, уписаћу га ја сам. Само да видим да ће да ради. Уписаћу га директно у регистратуру (на овом месту би Мозила рекла “ово може да вам поништи гаранциј
у”). Није неки проблем, умем и то – регистратура постоји тек двадесетак година и није више неки баук. Ево, готово, пали, иде. Прође три минута (180 секунди), он се пали и ради. Мрднем мишем, гаси се. Све супер… осим што не могу то тако да испоручим никоме. Да крајњи корисник чачка по регистратури? Ма ајде, звонио би телефон у року од одмах. Хм, а да то наместим у инсталацију, умем и то да инсталатер упише у регистратуру шта треба? М… да, ал’ кад пребаци на неки други екраноспаситељ, после неће моћи да врати на овај, јер га опет нема на оној падалици тамо. Е, а да не држи базу у потфасцикли него где је Биџа рекао, тамо негде где и остали софтвер држи своје податке?
Е, знаш шта, рекох себи. Батали. Не дај ником. Немој ни да почињеш да правиш инсталатер. Пуштај себи кад ти се пушта. Ручно, без регистрације. За ћеиф. Остави да се врти у позадини кад неко дође и не обраћај пажњу на екране. Прати ефекат од тог. Довољно.