Imao sam dvadeset godina te konkretne godine koje se veoma slabo sećam.
Čini mi se da smo živeli na brašnu i povremenim jajima: testo za doručak, ručak, večeru. Teško da je moglo i drugačije u porodici pristojnih profesora kojima su se ježile dlake na rukama od ideje puštanja čeka bez pokrića. No, nije svuda bilo tako: u nekoj dalekoj Engleskoj muzičar koga i dalje zovemo Sting napravio je album Ten Summoner’s Tales, jednu od stavki na listi mojih bizarnih muzika, akustičkih ugođaja kojima ne gledam u zube.
Nastavite sa čitanjem… “Bizarne muzike (II): Deset savršenih priča iliti O zločinu nekažnjenom”
