Mojoj tetki Vinki, u znak snažnog divljenja i nežnog sećanja
Video snimak koji sledi prvi put u životu sam odgledao upravo sada, dok pišem ovaj tekst. Do sada sam ga samo slušao, prvi put na jednoj kaseti kompilacija nežnih pesama, povremeno i možda ređe nego što bi srce želelo, a možda i češće nego što bi mozak signalizirao. Vreme eksplozivne navale murovskih bluzeraja (album Still Got the Blues, kao i istoimena srceparateljna agresija) ostavilo je u meni utisak veličine koju jedno skorašnje ponovno slušanje nije potvrdilo. No, upravo ovde dati snimak slavne Parisienne Walkways ostaje da sija – sada ne toliko zbog stenovitog Moorea koliko zbog neuhvatljivog Lynotta.
Ovde, kao ni bilo gde drugde, nemam ambicije da pišem o muzičarima objektivno, a ovo se posebno odnosi na Phila Lynotta, dušu, basistu i pevača benda Thin Lizzy. Umro je prerano, bez sumnje i to valjda jer je bio ozbiljan narkoman (ne želim da guglujem). Ne znam i ne zanima me. Jer ništa što se o Lynottu može reći ne može da pobedi ono što se od njega može čuti. Taj neobični senzibilitet je svojim glasom i sviranjem unosio u svaku pesmu neponovljivu atmosferu ličnog .Svako slušanje muzike koju je izvodio, a posebno spore stvari, zvuči kao lična priča, data svakom konkretnom slušaocu, a u ovom slučaju samo meni. I zato je moj današnji posao da ispričam kako mi Phil Lynott celog života svojim pesmama šapuće o ronjenju.
A u međuvremenu, Sabor SPC eksplicitno staje iza „bogootkrivene istine o Bogu kao Tvorcu sveta i biblijske poruke o stvaranju“. Naše je da danas primetimo: Guldove reči
Nauka i religija su područja bez preklapanja,
svaka od njih je suverena u vlastitom domenu,
svaki konflikt između njih je izlišan.kratko su pravilo koje nas (p)opominje da su svaka naučna knjiga koja u naslovu ima reč bombastične reči tipa bog, baš kao i svaki pokušaj da se u svetim knjigama nađu objašnjenja za materijalne činjenice koje opažamo, obavezno posledica nekog sebičnog interesa. Zašto? Zato što nema te molitve koja će izmisliti optičke kablove. I upravo zato nema sumnje da su profesori Bogoslovskog fakulteta nastupili čistog srca, dok Sabor ima neki sebični interes. Koji? Možda pritisak na završetak restitucije zemljišta? Možda rad na formiranju Ministarstva prosvete i vera? Možda zahtev da se prazni hramovi nedeljom pre podne popune đacima, kolektivno i po obavezi? Samo jedno je, rekao bih, izvesno: kada budemo saznali – biće kasno.
Ronjenje nije borba. Merenje broja sekundi koje ljudski organizam može da provede sa glavom ispod površine vode je direktno suprotstavljeno razlogu potapanja glave. Ronjenjem čovek ne dokazuje nikome ništa: ni sebi, ni drugim bićima, ni prirodi. Poenta je u činjenici da ronjenje jeste. Čovek pod vodom postoji, baš kao i čovek na vrhu planine, ivici vulkana ili na Mesecu. Postoji iluzija da je u pitanju merljivo delanje jer je čovekovo trajanje pod vodom ograničeno. Ovo stoji, ali to se isto može reći za bilo koje drugo čovekovo bivstvovanje. Zapravo, suština bilo kojeg ljudskog napora je i skrivena i razotkrivena kroz činjenicu da je svaki ljudsko činjenje ograničeno. Ne možemo svi sve raditi i ne možemo to što radimo večito raditi. Ljudski poslovi imaju svoj rok trajanja, koliko god ova činjenica bolela Ilona Muska. Ono što Sabor SPC, zaslepljen „bogootkrivenim istinama“, ne želi da prihvati jeste da nije njihovo da se bave evolucijom, meteorologijom, optičkim kablovima i obrazovanjem, baš kao što nije Darvinovo da se bavi nastankom ili svrhom života.
Sve ovo može da zazvuči kao gorka i nevesela sudbina jedne male grupe malih bića na maloj planeti… i tako dalje. I zaista, tako bi i bilo da nije Phila Lynotta! Srećom, on je tu. Kao Gandalf Sivi u dubinama Morije, Lynott osvetljava put prisutnoj grupi srećnika: svojim saborcima na bini i slušaocima. Sada mi je – konačno! – pred očima slika Lynotta kako poziva Moorea da može još, da nije gotovo, da će kraja biti – ali ne pre nego što ga pretvorimo u teodenovsko-mojkovački such an end. I sada je jasno otkud je stizala snaga zabeležena na sledećem snimku, kome se nema šta dodati. Uživajte!