Bring over some of your old Motown records
We’ll put the speakers in the window and we’ll go
On the roof and listen to the Miracles
Ako zbog mladih godina niste načisto kakvo je mesto Roda Stewarta u rokerskom sazvežđu, to je možda zato što su do vas dolazile nesložene slike njegovih pesama iz različitih perioda. U poslednjih par decenija, on ne nalazi za shodno da bilo kome bilo šta dokazuje, jer beše vreme kad je to činio kao malo ko. A u to vreme bio je vešt kao retko ko da se prilagodi trendovima, što je on uvek činio dobro i sa neuporedivim žarom, tokom duge karijere.
Pred vama je jedan od veličanstvenih primera te prilagodljivosti.
A ako iole poznajete muzičku scenu tog doba, zabavićete se prepoznajući mnoge čuvene face u ovom čuvenom spotu.
Za razumevanje ovog spota, važan je trenutak kada se ova pesma pojavljuje: bilo je to 1991. godine, kada je satelitski kanal MTV bio alfa i omega promocije popularne muzike svih žanrova. Išlo je dotle da je video promocija hitova sa novih albuma postala skuplja od snimanja albuma. To je bilo groteskno, ali je i uticalo na tokove: spotovi poput mini-filma Thriller (1983) Michaela Jacksona menjali su pravila igre. Spin je trajao dugo i dobro je zašao u devedesete dok nije došlo do razdvajanja na one kojima je takav izraz bio suština, one kojima je to bila samo prikladna ambalaža i, dakako, one koji se nisu mngoo uuzbuđivali oko toga”šta će svet da kaže na ovaj spot”.
No, početak devedesetih je još uvek bio nejasan. Činjenica beše da, posle jedne decenije rasta, MTV ulazi u zonu “korporativnog ponašanja” – muzika se sve više gledala a sve manje slušala i na autorima je bilo da se u tom prostoru snalaze kako znaju i umeju. Mogući recept je bio baš u animaciji: to je moglo da se uradi privlačno i sa merom, a da pritom bude “dovoljno skupo” da bi moglo da prođe u udarnim terminima na MTV-ju.
Devedesete donose i novi trend postmodernizma: ko je god bio za to sposoban, zahvatao je u popularne žanrove crne Amerike šezdesetih, kao što su soul, r’n’b i funk. U jednom trenutku se više nije znalo da li više soula možete čuti na albumu Isaaca Hayesa ili albumu Georgea Michaela. Engleska je naročito poludela tim trendom: podsetiću vas samo na to šta su tih godina radili Sade, Simply Red i Euthytmics.
No dobro: u času o kojem govori ova priča, naš junak je već deceniju i po bio Amerikanac. Prošla ga je volja da uspostavlja trendove, nego je uživao u brižljivo iskovanoj i dobro zasluženoj reputaciji fantastičnog rock pevača na tragovima rhythm’n’bluesa i soula. Na albumu Vagabond Heart (1991) ponudio je kolaž pesama raznih autora, iz raznih izvora, pa čak i šestorice producenata. Neki bi rekli da je to galimatijas, ali Rod je kralj nonšalantne atmosfere, iako iza albuma poput ovog uvek stoji veliki rad, pa se ceo album dobro i lako sluša. Stvari su išle svojim zanatski utvrđenim tokom: čestit uspeh albuma i dva od pet singlova na visokim pozicijama na top-listama pošteno su merilo rezultata. I nije da nije, učešće u tom uspeju imali su i video spotovi.
Najveći uspeh je zabeležila pesma “Rhythm of My Heart“, ali ja tu pesmu vidim kao patriotsko upucavanje; današnja pesma je moj definitivni favorit u opusu Roda Stewarta devedesetih godina uopšte. Uz Roda, u pesmi pevaju članovi legendarne Motown grupe The Temptations (ekvivalentni ženski prvotimac, The Supremes, takođe se pojavljuje u crtaću): ovaj pesmičuljak se fantastično kotrlja zahvaljujući zaraznoj muzičkoj temi i virtuznom višeglasju u pozadini koji su upakovani u ritam koj ivas zbilja nagoni na spontano đuskanje.
U simpatičnom crtaću koji nosi današnju pesmu, prepoznaćete još neke heroje muzičke scene tog doba. Ništa nije slučajno, pa tako ni fudbalska lopta između Roda Stewarta i Eltona Johna (zabavite se, ako već ne znate, pa istražite o čemu je reč).
– * –
Rod Stewart je postao Knight Barchelor britanske Krune 2016. godine, tako da ga sad možemo oslovljavati sa “Sir Roderick”. “Malu titulu” CBE, rezervisanu za umetnike, zaradio je još 2007. Danas živi na potezu između Los Anđelesa i Londona i peva retko, što je posledica operacije raka na grlu 2000. godine (Onaj Gore zbilja ima čudan smisao za šalu). Postao je uspešan crooner snimajući seriju od pet albuma muzičkih standarda The Great American Songbook, tako da i u repertoaru ima legitimitet kad jedna ulaznica za veče sa njim u Las Vegasu košta 1200 dolara. Ima ženu koja je rođena u vreme kad je snimao svoje legendarne prve solo albume (koji su ostali najbolje što je pružio svetu) i sa njom ima klinca kojem još nije vreme da krene u školu. Težak je 150 miliona funti, uživa u životu i odavno nikome ništa ne mora da dokazuje.