Happy birthday, Mr Stevland!
E, da: danas je rođendan muzičaru kojeg smatramo istinskim genijem, čoveku čija muzika je model za čitavu generaciju i čija karijera teško može da se sagleda u jednom prolazu. Odavno sam znao da je svojevremeno snimio album koji se zove 12 Years Old Genius (1962), ali donedavno nisam imao pojma da mu je to treći album niti da je bio na prvom mestu opšte top liste u SAD. Pre nego što su šezdesete istekle, snimio je dvanaest albuma, jedan bolji od drugog, a najbolje je tek sledilo. Poput ovog.
Prosto ne mogu da poverujem da ovu numeru još nismo iskoristili u ovoj rubrici. Stevie Wonder zaslužuje da ga slušamo barem jednom mesečno…
Ako se ne varam, ovaj video potiče sa koncerta održanog u londonskoj O2 areni 2008. godine. Namerno sam izbegao da postavim ONU izvedbu sa koncerta povodom 25. godišnjice institucije Rock and Roll Hall of Fame u hali Medison Square Garden u Njujorku, oktobra 2009, jer čuka hoće da izleti od one svirke onih monstruma među kojima je i Jeff Beck, a ovog puta želim da zadržim pažnju na samoj pesmi “Superstition“, ipak ne koristeći matičnu verziju sa fenomenalnog albuma Talking Book (1972).
Međutim, nemoguće je govoriti o ovoj pesmi (i, najzad, o tom albumu) a da ne pomenemo Jeffa Becka i pomalo mračnu legendu koja se nadvila nad situaciju koja je nastala prilikom snimanja, u kojem je Beck aktivno učestvovao pored Stivija – koji je odsvirao sve ostale instrumente na matrici (duvačke linije su dodate posle).
Pre nego što nastavim, moram da vam napomenem da o ovom slučaju znam za dve priče, međusobno različite, ali da je druga tek nedavno izašla na površinu, dok se o prvoj više ne govori. Danas izgleda kao da je prava istina ranije bila prikrivana, no Jeff Beck je tu epizodu baš tako opisao u jednom nedavnom intervjuu.
Šta su nepobitne činjenice? Dakle, Stevie Wonder je već bio u fazi za koju danas znamo da je predstavljala talas najbolje i najduže neprekidne inspiracije u njegovoj karijeri. Niz albuma Music of My Mind (1972), Talking Book (1972), Innervisions (1973), Fulfillingness’ First Finale (1974) i Songs in the Key of Life (1976) predstavlja seriju kakvu niko nikada, ni pre ni posle, u celokupnom muzičkom biznisu nije napravio. Status zlatne koke u kompaniji Motown je donosio brojne privilegije, među kojima su pravo na sopstveni tempo objavljivanja i samostalan izbor saradnika bile najveće. Znajući da je Jeff Beck poštovalac njegove muzike, a budući da mu je trebao gitarista za drugi album u pomenutom nizu, Stevie Wonder odlučuje da ga pozove na snimanje. Zatečen između nekih nejasnih faza u sopstvenoj karijeri, Beck spremno odgovara na poziv.
Kada je reč o pesmi “Superstition“, stvari ovde postaju malo nejasne.
Po prvoj verziji priče, Stevie je odlučio da pokloni tu pesmu Jeffu jer je ona nastala kao rezultat zajedničke sesije improvizacija u studiju (rif na bubnju na početku pesme je smislio sam Jeff, zezajući se u studiju sa garniturom koju je inače svirao Stevie). Bilo je kasno proleće, album bi izašao tek na jesen, a Stevie je znao da se Jeff sprema da napravi power trio, nešto nalik grupi Cream (reč je o grupi Beck, Bogert & Appice), dozvolio mu je da prvi objavi tu numeru, jer ona bi dala vetar u leđa tom bendu. Navodno, Jeff to nije uradio iz poštovanja prema Stevieju i njegovoj autorskoj velemajstoriji.
Prema drugoj verziji, onoj koju danas Jeff prepričava, stvari se nisu baš tako odvijale. Stevie jeste napisao pesmu za Jeffa na osnovu materijala koje su skupa sagradili u studiju i namerio je da mu je pokloni kao honorar za učešče na sesijama. Međutim, u priču se umešao Berry Gordy, vlasnik kompanije Motown, koji je oštro protestvovao zbog ideje da Stevie nekome pokloni takvu pesmu, pravilno predosećajući da je reč o hitu. Malo pod utiskom Gordyjevog insistiranja, a malo zbog činjenice da je objavljivanje prvog albuma Beckove nove grupe bilo značajno odloženo, Stevie je odlučio da ipak izađe sa numerom “Superstuition” kao prvim singlom. I zbilja ispade hit, a plan za pomoć Jeffu je time de facto propao.
…Čuj: hit. Osim što je u roku od odmah odletela na vrh Billboardove top-liste Hot 100, koja se smatra alfom i omegom svih merila uspeha na muzičkom tržištu u SAD, ta pesma se danas smatra najvećim hitom Stevieja Wondera. A koliko je Billboard Hot 100 hitova ukupno imao, teško je prebrojati. Stevie danas na polici drži 22 Grammy nagrade, a njegovi ukupni tiraži nosača zvuka se pišu sa devet cifara.
Tržište je neumoljivo: kao što već rekoh, Stevie Wonder je albumom Talking Book napravio vektor koji je trajao još četiri neverovatno plodne godine. A posle lutanja i raznih eksperimentisanja, Jeff Beck se najzad sreo sa producentom Georgeom Martinom, koji mu je objasnio neke stvari o muzici, kosmosu i ostalim tricama. Nakon toga je karijera jednog od najtalentovanijih gitarista rock muzike najzad dobila potrebnu čvrstinu i sadržaj, ali to je neka druga priča.
Imam jednu blesavu, pomalo infantilnu ideju od koje ponekad ne mogu da se otarasim: da li je i sam čin Stevijevog odustajanja od poklona Jeffu bio posledica praznoverja? Da li bi plan da Jeff Beck prvi objavi pesmu predstavljalo lošu karmu za velikog Stevieja Wondera, da je ostvaren? Ma dobro: nije bitno da lupamo glavu tim pitanjem. Važno je da danas imamo jednu od najboljih pesama koje je popularna muzika druge polovine dvadesetog veka donela svetu. I važno je da nema zle krvi, što je potvrđeno tim zajedničkim nastupom dvojice velemajstora u Medisonu 2009.
– * –
Ah, da: još samo jedna sitnica, meni da zadovoljim svoju strast za skribomanijom, a vama da saznate jedan podatak koji vam je odavno bio nepotreban. Elem, uočite dugokosu lepoticu sa ispeglanom i blago kaniranom kosom, koja stoji pored Stevieja na ovom snimku: to je njegova ćerka Aisha Morris. Njenom rođenju je posvećena pesma “Isn’t She Lovely” sa petog albuma veličanstvenog niza, Songs in the Key of Life. Aisha redovno nastupa uz oca i peva prateće vokale u studiju.