Већ сам спомињао Нови Београд као пробуђену спаваоницу, разгажену ципелу и, све скупа, пројекат који је на крају успео, након што су га деценијама називали промашајем. Јер, људски је снаћи се, људски је удешавати себи околину.
И онда нема шта да се чудимо кад људи то и раде. Бетонски мастодонти на крају Гагаринове су бар разуђени – нит су фасаде глатке, нит је облик четворострана призма (грешком звана коцка, уз тешкоће звана паралелепипед, не помаже ни логопед). То на сваких пар улаза изгуби по неки спрат, па је један крај доста нижи од другог. Нелечени оптимисти иду у супротном смеру па гледају како то само расте… Но, боје нема, брутализам бато, натур бетон. Осим… ова зграда се зове црвена.
(велика)
У мом крају се људи често загубе, јер је цео у приземним или једноспратним кућама, нема великих зграда за оријентацију, и сви ћошкови изгледају исто. Загубе се и они што су већ били ту, неко је офарбао фасаду и тако уништио оријентир, дрвеће порасло… На Менхетну има тих високих зграда, али их има на све стране па не могу баш да послуже за оријентацију, јер се ни не виде.
Ови се солитери лепо виде, добро су размакнути а и булевари су широки. Али су сви исти. И ајде што се збуњујемо ми посетиоци, него се збуњују и мештани. Довољно је мало магле, у ваздуху или у глави, да се човек дезоријентише и више не зна где станује, је ли дошо ил је пошо. Да би се тај проблем ублажио, неко (можда чак и сам архитекта или урбаниста) се досетио да зграде обележи по бојама. Бојење целе фасаде није долазило у обзир – нит је било пара, нит је могла да се нађе боја која би на бетону издржала више од пет година а да не изгледа ружније него без ње. Зато је обојен сав метал, који и иначе мора да се боји – ограде тераса, врата гаража, улазна врата.
Ово је снимљено из жуте зграде, гледајући у црвену. Тако су боје задате још седамдесетих, кад се ово градило. За разлику од многих других новоградњи, где људи офарбају свој део како хоће и не воде много рачуна о уклапању са околином, овде се та оријентација по боји поштује. Фарбају људи кад је нечем време, и труде се да буде опет она боја. Не погоде можда нијансу – нека црвена можда вуче на розе, наранџасто или љубичасто, али је зграда и даље препознатљиво црвена. Као што на жутој има свега, од лимуна до окера.
Овде се станар потрудио да му се и цвеће уклопи у зграду, што је већ виши ниво локалпатриотизма.
Komentari su onemogućeni.