Nedelja popodne, nekako, budi želju za nehajnim časovima provedenim u dokolici, možda uz knjigu, omiljenu ploču, film na televiziji (neprekidan reklamama), možda šetajući nekim tihim mestom i puštajući mozak na otavu.
Ta vremena su prošla. Od nas se očekuje da nedeljom popodne, najkasnije do mraka, vratimo u sebe nužni grč trpljenja svakodnevice koja se provodi u pokušaju prebacivanja lopte na sutrašnji dan, kad prekarno preživljavanje ulazi u novi krug beskrajne trke.
Štaviše, takav scenario nedeljnog popodneva se danas smatra jedino ispravnim.