Pre četvrt veka, “trbuhom za kruhom”, moj prijatelj se odselio u jednu od najbogatijih zemalja. Uskoro su počela da mi stižu “kilometarska” pisma u kojima mi je, do tančina, pripovedao o svom novom životu. U jednome od njih, na nekoliko stranica mi je opisivao svoj prvi susret sa šoping molovima, a kao čovek od pera, sa velikim darom za zapažanje detalja, učinio je da to štivo ne bude nimalo dosadno. Zaključio je, otprilike, ovako: “U molovima je sve napravljeno tako da iz njih ne izlaziš nekoliko sati i da ti se uzmu pare. Kada se umoriš od obilaženja radnji, sedneš u kafeteriju da se osvežiš i prikupiš snagu, gledajući ljude sa rukama punim kesa. I nastaviš dalje jer — kupuješ očima. I ono što ti ne treba. ”
U tom trenutku nisam ni slutio da će jedan od šoping molova izrasti u mom neposrednom komšiluku.