Sad slobodno možete okolo da pričate kako su na Suštini pasijansa napravili het-trik sa Rejevima.
U nameri da održimo eklektičan pristup u ovoj rubrici, trudimo se da nam zahvat bude što širi i da ne dozvolimo sebi da skliznemo u manir. Borimo se da uhvatimo inspiraciju spram dnevnih obaveza i šta se tu može: prepuštamo se asocijacijama na prvu loptu, jer to je jedino izvodljivo rešenje… I zbog toga, ponekad zaboravimo na one kojima celokupna popularna muzika neizmerno duguje, a čiju muziku i sami neizmerno volimo.
Danas se podsećamo na muziku koja je bila temeljac za kompletan žanr i na čoveka koji je taj temelj postavio. Sad, posle priloga od juče i prekjuče, možete vi zaista da mislite da je ovo The Ray Performance, ali zapravo je to posledica zapanjujućeg saznanja da za sve ove godine nismo postavili na blog više od jedne pesme Raya Charlesa… 
Pa rekoh sebi sinoć, red je da počnemo da ispravljamo tu nepravdu.
Nije teško pisati o ovom čoveku, jer ima mnogo toga vrednog da se pomene. Međutim, upravo je to i problem: da bih pomenuo sve, morao bih da pišem satima, a to mi se po ovoj vrućini ne da. I opet: idem na prvu loptu.
No, stvar je u osnovi jednostavna: kombinujući blues, rhythm and blues i gospel kao osnovne sastojke pri izvođenju svoje i tuđe muzike, Ray Charles je bio svestan da stvara nešto novo. Svoje uzore je prvih godina nalazio u širokom dijapazonu stilova, od Louisa Jordana do Nata King Colea, iz njihove muzike izvlačio prijemčive elemente i postepeno gradio sopstveni stil. Da ostavimo na čas autorski kapacitet u stranu, mada je to posebna trajna vrednost: u kontekstu gospela kao najvažnijeg elementa svoje muzike, Charles je privukao pažnju široke publike kao do tada nesvakidašnje žustar, na mahove čak i agresivan izvođač. Gde ima dima, ima i vatre: rođen je moderni soul. Vreme za nove pravce je bilo povoljno, a to što je Ray Charles potpirio za sledbenike jedno je od najvećih muzičkih nasleđa Amerike uopšte.
Veliki muzičar nije bio bez putera na glavi. Problemi sa teškim drogama su trajali dosta dugo, tokom pedesetih i prve polovine šezdesetih. Današnja pesma je njegov prvi hit posle pauze zbog rehabilitacije od heroina koju je sam sebi nametnuo posle hapšenja 1964. Provocirajući sebe samog više nego druge oko sebe, jer u to vreme je bio na petogodišnjoj uslovnoj kazni, te bi ga i jedan jedini džoint odveo na dugogodišnju robiju, Ray Charles je snimio pesmu koja se ispostavila kao autobiografska slika njegove dotadašnje karijere:
When you work so hard all the day long
And everything you do seems to go wrong
Just drop by my place on your way home
Let’s go get stoned
Quincy Jones, dugogodišnji i doživotni prijatelj, skretao je pažnju da je Charles počeo da konzumira teške narkotike isključivo pod uticajem neposredne okoline, ne krijući pritom da je to bilo “kumstvo” muzičke industrije, koja bi ga verovatno satrla kao mnoge druge pre i posle njega. Tržište voli mučenike: rasprodaja bola je unosan biznis.
No, Ray Charles se izvukao iz tog jada, a “Let’s Go Get Stoned” ostaje beleška o periodu koji je uspeo da preživi isključivo zahvaljujući sopstvenoj snazi.
Da ne bude zabune: ovo nije Charlesova autorska pesma. On ju je snimio čak godinu dana nakon što su to učinili The Coasters u kombinatskoj podeli kuće ABC Records. No fakat, upravo je Charles taj koji je pesmu doveo na prvo mesto liste R&B singlova i 31. mesto Billboard Hot 100 liste u Americi.
Charles je nastavio da kombinuje stilove veštinom koju nije imalo mnogo muzičara. Stigao je čak dotle da poveže blues, gospel i country (bože me sakloni, ali ajde-de, radio je to sa stilom). Sam nikad nije zagnjurio u rock’n’roll, ali to je verovatno moglo da se desi da je bilo kakve konkretne prilike. Njegovo učešće u tom žanru se “ograničilo” na ogroman uticaj koji je, verovatno, Billy Joel najbolje sažeo rečima “Ovo može da zvuči kao huljenje, ali ja mislim da je Ray Charles bio važniji od Elvisa Presleyja.”
Kad malo prelistate muzičku literaturu koju je Ray Charles ostavio za sobom, shvatićete da Billy Joel nije pričao bez veze.