Baš gledam sinoć snimak sa ovogodišnje ceremonije uvođenja u Rock And Roll Hall of Fame, pa se David Letterman raspekmezio dok je najavljivao Pearl Jam. Kaže kako je bio blagosloven jer mu je tokom 33 godine, svakog dana bogovetnog, živa muzika svirala na uvce u studiju.
Ma, hajde! Je li moguće? 
Pa, lako je tako… Deder se ti, bajo, potrudi da stigneš na živu svirku poslednjim novcem koji imaš.
Deder, plači da te puste na prvi koncert u životu, pa se na tom koncertu sretni sa jednim od ključnih prog rock bendova koji su stvarali iza Gvozdene zavese. A 35 godina kasnije, sretni se sa njima ponovo na generalnoj probi gala-koncerta povodom 50 godina neprekidnog rada.
Deder, šetaj se uoči koncerta stranim velegradom ceo dan, kao kakav zelembać, umesto da kuliraš i prikupljaš snagu, bez novca da pojedeš išta osim dva mršava sendviča koja si poneo sa sobom, a potom da provedeš šest sati u kazanu na Nepstadionu, najpre čekajući, a potom prateći koncert grupe The Queen.
Deder, zaleti se u Peštu na koncert zbog jednog izvođača, a posle pričaj samo o drugom izvođaču. I deder se tek posle nekoliko godina seti da kažeš prijateljima kako si gledao uživo Tracy Chapman i Youssou N’Doura dok su jošte bili nepoznati široj publici.
Deder, kreni u Peštu na koncert Davida Bowieja bez ulaznice, pa kupi ulaznicu u devet ujutru na prozorčetu 30×30 cm pored službenog ulaza na stadion MTK, prošvercuj dve konzerve oranžade pre nego što te Čovekoliki opipa tako što mu pružiš jednu konzervu, a on vidi da si pošten dečko pa te propusti, a u povratku tokom kojeg se Marinko i ti niste slupali spavajući za volanom gledaj da ostaneš bez struje u kolima jer si kolenom nehotice uključio farove kad si se spustio da odspavaš malo u nekom jendeku nadomak Kečkemeta.
Deder, propusti poslednju priliku u životu da gledaš Pink Floyd, jer je za ulaznicu i put do Praga bilo potrebno 200 DEM, a ti si u kući imao ukupno 200 DEM i dvogodišnje dete koje nisi mogao da odvedeš ni sedam dana na planinu, jer si tek godinu dana ranije kupovao litar mleka za pedeset milijardi dinara.
Deder, kreni šinobusom na koncert Rolling Stonesa, pa doživi da ti se šinobus pokvari tri kilometra od polazišta, pa potroši crnu rezervu benzina kupljenog kod švercera poslednjim novcem da na vreme stigneš na okupljalište ekspedicije. I deder, uživaj u činjenici da je tokom koncerta padala kišica, pa si mogao da sisaš majicu i tako lečiš žeđ, jer nisi imao novca ni za čašu vode.
…
Deder, objasni onima koji ne znaju zašto se ne kaže da u Beograd dolaze Eric Clapton i još jedan, već treba da se jasno i glasno kaže kako dolaze Steve Winwood i još jedan.
Deder, pohađaj koncert grupe Colosseum, koji si otpisao kao mogućnost još pre 25 godina, pa shvati da više ne moraš da ideš na koncerte, osim iz puke zabave.
Deder, pohađaj sveti gral koncerata, plati najskuplju ulaznicu u životu da vidiš i čuješ Vana uživo, pa isprati najmršavije izvođenje tog muzičara za koje si ikad čuo da se desilo. I još ostani tužan zato što si kolenicu koju si u Prateru pojeo – u Prateru i ostavio.
Deder, pribavi karte za koncert Davida Gilmoura, koji je svih pet svirki u Evropi tog septembra rasprodao za 35 minuta, ulažući sve svoje nade u kvalitet miša i veze ka Internetu kao kriterijum uspeha u toj nabavci. I još angažuj barona Minhauzena da te vozi do Pule i nazad.
Deder, saznaj da u susednom dvorištu kroz tri dana nastupa jedan od ključnih pevača rock muzike, onaj uz čiju muziku si sazrevao, pa se uspaniči jer ne znaš kako da kupiš ulaznicu za koncert, pa je napokon mirno kupi na kiosku na sred ulice.
Deder, odluči šta ćeš da radiš tokom trećeg vikenda u septembru 2017.
…
I deder, prestani da pričaš lovačke priče i sklopi ovo pisanije, pa kreni za Beograd, gde te čeka prvo pohađanje tribine na Tašmajdanu u životu, a pola stoleća si u guzicu već nabio (i pedalj pride). Doduše, Parni valjak si već dvaput gledao, ali sa njima svakako nema greške.