Život je pun iskušenja. Pitanje je samo koja od njih su vredna muke, truda, pokušaja ili barem pažnje. Nevolja nezrelih je u tome da svoju energiju troše na marginalne stvari. Muka zrelih je u tome što su unapred svesni da se neće moći suprotstaviti baš svakoj muci.
Statistički gledano, svaka muka ima svoj kraj, što znači da se rešavanje mnogih problema, pod uslovom da problemu u oči gledamo, svodi na iskazivanje strpljenja.
Sva je istina da sam inspiraciju za ovaj pubertetlijski prolog našao u sasvim konkretnoj muci u kojoj se našao moj prijatelj. No, budući tehničke prirode, ta muka se može prevazići. Prisećam se pouke koju sam pak izvukao iz nekih prethodnih vremena, kada sam došao do empirijskog zaključka da trenutnu situaciju ne mogu nadvladati, da ću na kraju svakako pobediti, te da mi jedino preostaje da se u datom času nerviram ili ne nerviram.
Dakako, to je lažna dilema.
A što se tiče iskušenja o kojem govori ovaj prekrasni pesmičuljak, tek to je pubertetlijska tema. Jer dva inata nikako ne idu zajedno. To, srećom, nema veze sa mojim motivom da danas sa vama podelim “We Can Work It Out“. No, svaki kontekst je dobar za parolu iz naslova.
– * –
Danas neću da pričam o Bitlsima, mada me često zasvrbi da to učinim. Kada se pojavio “Crveni album“, bio je to moj prvi ozbiljan i fonografski relevantan susret sa muzikom velike grupe; do tada je to išlo samo preko radija. Odrastao sam u vreme kad su babe na ulici na naše detinje preduge kose krajem letnjeg raspusta obično reagovale dovikivanjem “Šta si ti, neki bitlis?… Ma, je li to Stojin unuk?”… Danas ta muzika ima posebno mesto u mom pogledu na svet, ali stalno se pitam zbog čega je ne slušam češće.
Ovih dana ću vam ispričati kako sam rešio problem slušanja “konstantno poželjne” muzike.