Nasumično slušanje radio stanica zna ponekad da iznenadi. Do pre mesec dana u životu nisam ni čuo za The Wailin’ Jennys, a onda sam uhvatio sebe da mi se ova njihova pesma neprestano vrzma po glavi.
To je već bio siguran znak da stvar moram malo bolje istražiti.
Njihov poslednji album Bright Morning Stars (2011) ima svaka malo bolje snabdevena muzička radnja, pa sam se bacio na slušanje. I evo, poslednjh nedelja, stalno ga potežem, jer višeglasno pevanje ovih mladih Kanađanki je maestralno i savršeno. Njihovo autorsko dostignuće nije na visini njihovih sunarodnica McGarrigle Sisters, ali je sasvim dobro. Mada plivaju u muzički sličnim vodama, prva asocijacija mi je bila Alison Krauss.
Ovako čisto i moćno pevanje danas se retko sreće. Zbog toga nije ni čudo što su za svoja dva albuma (od četiri snimljena) dobile Juno nagradu u kategoriji Roots and Traditional Album.
Za ove pevačice sam se zalepio kada sam čuo pesmu “What Has Been Done“. Pomalo sablasne atmosfere, sa finim tkanjem slide gitare koja joj daje osnovni pečat i savršenim pevanjem, učinila je da se potpuno skoncentrišem na ono što čujem. Na tekst nisam ni obratio pažnju. A kada sam pokušao da rastumačim o čemu to one pevaju, nisam postao ni malo pametniji.
Nemam ni približnu ideju šta su devojke htele ovom pesmom da nam poruče. U par intervjua na koje sam nabasao nisu je ni pomenule.
Moj vam je savet da ne lupate glavu oko toga, kao što sam ja. Stavite sluške na uši i zaplovite u svet mašte sa The Wailin’ Jennys. Biće to jedno od najboljih muzičkih putovanja koje ste imali u poslednje vreme.