Month: June 2017

I mene da ogreje Sunce

Ako ste pratili američku nezavisnu scenu od pre petnaestak godina, sigurno se sećate početaka grupe The Black Keys. Ovaj neobičan dvojac je dosta neuspešno pokušavao da plasira svoju viziju rocka koja je bila neobična mešavina garažnog zvuka, bluesa i indie pristupa. Uprkos poteškoćama na početku karijere, za kratko vreme su prešli put od sviranja po klubovima do stadiona ponajviše zahvaljujući stalnim nastupima i interesantnim pesmama. No, Dan Auerbach, pevač, gitarista i glavni kretivac se nije zaustavio na tome.

Kada zaposedneš stadione, počinje da kaplje i veća lova, pa je Auerbach višak pametno investirao – otvorio je soptveni studio.

Nastavite sa čitanjem… “I mene da ogreje Sunce”

Sve je za džabe

Dobro se sećam dana kada se pojavila kompresija zvuka u vidu .mp3 formata. Jedan naš prijatelj je, posle kraćeg eksperimentisaanja, svečano objavio da rasprodaje svoju fonoteku i u budućnosti će sve muzičke zapise tako čuvati. Eksperimentisanje je pokazalo da na tadašnjim računarima sabijanje diska u ovaj format poprilično dugo traje, a sam softver je toliko toliko opterećivao mašinu da se ništa drugo nije moglo raditi uz to.

Čekala se noć da bi posao do jutra bio gotov.

Nastavite sa čitanjem… “Sve je za džabe”

Једна од пре: жута

Шта сам оно јуче рекао о урбанистичким локалпатриотама? Е па нису се баш свуда запатили, у ствари су доста ретки. Или већина тај локал практикује у своја четири зида, и споља и изнутра.

Новоградња у Дунавској улици је ваљда најстарија у граду, бар из мог угла гледано, јер су те зграде већ изгледале оронуло кад сам их први пут угледао, негде седамдесетих. Нисам ни знао да постоје, пошто не излазе ни на једну већу улицу, него су изграђене на месту некадашњих башти кућа из околних улица.

(велика)

Ко зна какви су имовински односи довели до ове слике. Она сива боја у горњој половини, то је првобитни груби малтер, каквим су рађене фасаде тих раних шездесетих. Она боја налик цигленој прашини, као и она зелењичава у средњем чланку зграде, мора да су од неких каснијих покушаја да се фасада обнови. Дуго им и трајо. Трагови четке на десном зиду су од неког још каснијег покушаја.

Како рекох јуче, тешко је било наћи фарбу која ће издржати дуже од пет година. Ето и показне вежбе.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: жута”

Poslednjih deset godina

Kada neko u mojoj neposrednoj okolini ispali onu čuvenu izjavu “nema više dobre muzike” pa ostane živ, ne uzbuđujem se previše. Nekad sam besneo naglas; trebale su mi godine da naučim da ignorišem nevešt pogled na svet. A pravo da vam kažem, veoma sam se umorio od toga da bilo koga o bilo čemu ubeđujem. Jer kad neko ima ideju da je u pravu kada ispali takvu glupost, mala je verovatnoća da ćete mu bilo kakvim argumentom, uključujući argument praktičnog slušanja muzike, promeniti mišljenje.

Najzad, mišljenje takvih se ne može promeniti zato što tu mišljenja uopšte nema: tek poneki davno okoštali stav zasnovan na frazama. Čak i kad kažu nešto tačno, takvi ljudi ne umeju da objasne zašto je to tako.

Imam mnogo nove muzike u svom čujnom polju kojom bih mogao da dokažem da dobre nove muzike ima na pretek. Tu postoji samo jedan mali, malecki, ama ovolišni problem: sve je teže razvrstati žito od kukolja. Ovoliko je falilo da mi ovaj završi u kanti za smeće.

Ala bih se ogrešio.

Nastavite sa čitanjem… “Poslednjih deset godina”

Једна од пре: црвена

Већ сам спомињао Нови Београд као пробуђену спаваоницу, разгажену ципелу и, све скупа, пројекат који је на крају успео, након што су га деценијама називали промашајем. Јер, људски је снаћи се, људски је удешавати себи околину.

И онда нема шта да се чудимо кад људи то и раде. Бетонски мастодонти на крају Гагаринове су бар разуђени – нит су фасаде глатке, нит је облик четворострана призма (грешком звана коцка, уз тешкоће звана паралелепипед, не помаже ни логопед). То на сваких пар улаза изгуби по неки спрат, па је један крај доста нижи од другог. Нелечени оптимисти иду у супротном смеру па гледају како то само расте… Но, боје нема, брутализам бато, натур бетон. Осим… ова зграда се зове црвена.


(велика)
У мом крају се људи често загубе, јер је цео у приземним или једноспратним кућама, нема великих зграда за оријентацију, и сви ћошкови изгледају исто. Загубе се и они што су већ били ту, неко је офарбао фасаду и тако уништио оријентир, дрвеће порасло… На Менхетну има тих високих зграда, али их има на све стране па не могу баш да послуже за оријентацију, јер се ни не виде.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: црвена”

Pripovedač

Jedan od mojih francuskih prijatelja me je častio sa nekoliko diskova na kojima su reizdanja grupa za koje nikada nisam čuo. Poručuje mi: “u pitanju su izvođači na koje su zaboravili i u sopstvenoj državi, a njihovi radovi su više nego zanimljivi.” Njegove preporuke do sada nisu omanjivale, pa je na meni bilo samo od čega da počnem. Po sistemu eliminacije “eci-peci-pec”, prvi album koji sam pustio bio je La Clef Des Songes (1975), jedinac grupe Pentacle.

I sve je sasvim fino počelo…

Nastavite sa čitanjem… “Pripovedač”

Trag genija

Zajedljivi bi rekli “to je ono kad pile kukuriče”. Drugi bi pomislili kako je Onaj Gore bio nepravedan u raspodeli talenta, pa je nekom dao pet puta više, čineći da on još u tinejdžerskim godinama napravi više hitova koji će dobaciti hiljadu godina nego što je nekom uspelo u celoj karijeri. E, onda bi neko krenuo da raspreda kako je to nepravedno.

Međutim, Onaj Gore mora da je imao neki poseban plan sa lepuškastim momkom iz Birminghama. Najzad, ako želiš da imaš olimpijskog pobednika, potreban ti je jedan koji može da skoči uvis dva i po metra, a ne petorica koji mogu da skoče po pola metra.

Nastavite sa čitanjem… “Trag genija”