Kada neko u mojoj neposrednoj okolini ispali onu čuvenu izjavu “nema više dobre muzike” pa ostane živ, ne uzbuđujem se previše. Nekad sam besneo naglas; trebale su mi godine da naučim da ignorišem nevešt pogled na svet. A pravo da vam kažem, veoma sam se umorio od toga da bilo koga o bilo čemu ubeđujem. Jer kad neko ima ideju da je u pravu kada ispali takvu glupost, mala je verovatnoća da ćete mu bilo kakvim argumentom, uključujući argument praktičnog slušanja muzike, promeniti mišljenje.
Najzad, mišljenje takvih se ne može promeniti zato što tu mišljenja uopšte nema: tek poneki davno okoštali stav zasnovan na frazama. Čak i kad kažu nešto tačno, takvi ljudi ne umeju da objasne zašto je to tako.
Imam mnogo nove muzike u svom čujnom polju kojom bih mogao da dokažem da dobre nove muzike ima na pretek. Tu postoji samo jedan mali, malecki, ama ovolišni problem: sve je teže razvrstati žito od kukolja. Ovoliko je falilo da mi ovaj završi u kanti za smeće.
Ala bih se ogrešio.
Ova pesma – i, uopšte, situacija oko muzike Marka Eitzela (prezime se čita “Ajcel”) u mom muzičkom perimetru – besprekoran je pokazatelj problema u kojem se nalazim u svom bezuspešnom pokušaju da čujem sve što nisam čuo na vreme, a da pritom zadržim i ideju o aktuelnoj muzici barem na nivou obaveštenog slušaoca. To je đavolski težak posao, jer većina dobre muzike… Uh, problematične reči “dobre” i “većina”, ostav! Muzika koju ja volim je uglavnom takva da zahteva aktivno učešće slušaoca, uz ulog nešto iskustva, znanja i veštine povezivanja ljudi, događaja, projekata i rezultata. Pride, to je često indie muzika i ona kao takva nema mesta u velikim medijima i ne može uvek da se pronađe u mainstream izvorima. Ili može, ali ja fizički ne mogu da postignem da čitam tri strana časopisa, pratim deset radio emisija i podcasta i čeprkam katalog tetke iz Kalinjingrada vasceli dan i noć… Čak, ovo poslednje već činim, ali to ni izbliza nije dovoljno.
Dakle, u svim tim kategorijama koje sam nabrojao, evo šta sam sve uspeo da promašim. Prvo, činjenica je da je Mark Eitzel, što solo a što kroz svoj matični bend American Music Club, na sceni od 1980. godine, a da ja nisam bio u prilici da čujem nijedan njegov album, iako je on daleko od anonimusa. Drugo, nisam uspevao da povežem ime i lice, lice i glas, glas i ime; ali lice, ime i muzika su se često vrteli po mojoj okolini poslednjih petnaest godina. Najzad, nedavno sam negde čuo ovu pesmu i na čas mi se učinilo da je reč o nekoj pesmi Paula Wellera, najengleskijeg Engleza na svetskoj sceni u ovom trenutku, koju ne mogu da prepoznam.
A pesmu peva Amerikanac rođen u američkoj vojnoj bazi na Okinavi (nije bitna Okinava – američke vojne baze su najameričkija mesta na planeti, širom planete), koji odaaaaavno živi i stvara u San Francisku – doduše, kosmopolitski obojenom gradu na zapadnoj obali SAD. Tražio sam neku vezu, jer nisam mogao da verujem da tolika doza mod zvuka može da izađe spontano iz nekog Amera – i pronašao u biografiji.
Ključne tinejdžerske godine, a to beše sredinom sedamdesetih, Mark Eitzel je proveo u Southamptonu, na jugu Engleske, gde je njegov ćale dobio prekomandu posle Okinave, Tajvana i Ohaja. I baš tu je počeo aktivno da se bavi muzikom. Imao je 21 godinu kad je najzad započeo samostalan život, povratkom u Ohajo 1979.
Jedne nedavne večeri, rekoh sebi: “ovako više ne ide”. Onda sam otvorio Cevku i ukucao “Mark Eitzel“. Prva stvar koja je iskočila beše, gle čuda, baš ova. A veče provedeno uz Eitzelovu muziku je učinilo da iste večeri napišem i pisamce tetki u Kalinjingrad, nakon čega mi je odande stigao paketić koji, đavo da me odnese, jesam raspakovao, ali još nisam do kraja preslušao, jer nije mi baš lako da apsolviram svih 26 naslova za kratko vreme.
Eh, tetka, tetka: stalno preteruješ sa tim tvojim paketićima.