Jedan od mojih francuskih prijatelja me je častio sa nekoliko diskova na kojima su reizdanja grupa za koje nikada nisam čuo. Poručuje mi: “u pitanju su izvođači na koje su zaboravili i u sopstvenoj državi, a njihovi radovi su više nego zanimljivi.” Njegove preporuke do sada nisu omanjivale, pa je na meni bilo samo od čega da počnem. Po sistemu eliminacije “eci-peci-pec”, prvi album koji sam pustio bio je La Clef Des Songes (1975), jedinac grupe Pentacle.
I sve je sasvim fino počelo…
Legao mi je već na prvo slušanje, jer sam obratio pažnju samo na muziku. Francuski ne razumem, kao što nisam razumeo ni zašto su grupu nazvali pentagram. Ni malo francuski, kako sam očekivao. Iz šturih podataka koje sam pronašao o grupi, bila je to ideja nekog njihovog prijatelja, pa im je dobro zazvučalo. Mora da je prijatelj bio okultista… 
Dok se sluša njihova muzika, jasno se prepoznaju i uzori – rani Genesis i King Crimson začinjeni specifičnim šmekom svojstvenim francuskim grupama. Ima tu i sličnosti sa italijanskim pandanima, padaju mi na um albumi PFM-a ili Le Orme iz tog perioda. Dakle, to su naglašeno melodične pesme, veoma slušljive i kompetentno odsvirane, koje se ne odvijaju pravolinijski, nego su pune su čestih promena tempa i atmosfere.
Kako je naziv albuma “Ključ za snove”, zahvaljujući dobrim ljudima koji su tekstove pesama preveli na engleski, čini mi se da su ga dobro odabrali. Lirika je e(zo)terična, sva u stilskim figurama, pa nisam siguran i da Francuzi sa njom mogu da se snađu.
“Le Raconteur” je, čini mi se, najbolja pesma na albumu. Sporo se razvija i dolazi do vrhunca kroz solo deonice gitare i klavijatura. Pripovedač je na beskrajnom putu, pominju se i vreme, kosmos, priroda… kao stvari koje ljudi ipak uspevaju da upropaste. Da bi na kraju sve zazvučalo kao opomena jer on priča o nečemu što se nekada zvalo Zemlja.
Šta god bilo u pitanju, nije loše poslušati, jer su Pentacle posle ovoga otplovili nekuda daleko i više se nisu javili.