Čovek ponekad mora da uspori, pa možda čak i da zastane, e samo da bi se setio da ništa u životu ne mora da bude komplikovano i grčem začinjeno. Ma, čak ni kad je neko zlo posredi.
A kamoli svakodnevna životna iskušenja.
Ne znam da li ste primetili, ali ja odavno uočavam: većina genijalnih ideja su jednostavni, čisti proizvodi misli koji zaokružuju jednu celinu, ni manje ni više. Nisam nikakv genije niti ću ikada biti išta više od običnog malog čoveka koji tu i tamo pokušava da uposli tu splačinu koju nosi između ušiju, ali upravo me taj ideal jednostavnosti u genijalnom drži na jednoj ideji. Elem, ako pokušavam da dokučim nešto, onog časa kad se putanja razmišljanja pokaže kompikovanom, tražim drugi način. Jer – ili je jednostavnije a ja to ne vidim ili je toliko složeno da neću dosegnuti, pa ne vredi da gubim vreme i energiju.
Kada genijalni umetnik, muzičar, napravi pesmičuljak koji bi mogao da odsvira neko ko je prve akorde na akustičnoj gitari naučio pre mesec dana, onda je to trebutak kada valja da malo usporite i razmislite šta se tu dešava. Pogotovo kad je to David Bowie: kod njega nikada ništa nije bilo slučajno, pogotovo u poslednjoj deceniji aktivnog stvaralačkog pogona.
Kada je reč o ovoj pesmi, predlažem da bacimo pogled na tekst.
I forgot what my father said
I forgot what he said
I forgot what my mother said
as we layed upon your bedA city full of flowers
a city full of rain
I got seven days to live my life
or seven ways to dieI forgot what my brother said
I forgot what he said
I don’t regret anything at all
I remember how he weptOn a bridge of violent people
I was small enough to cry
I got seven days to live my life
or seven ways to dieHold my face before you
still my trembling heart
Seven days to live my life
or seven ways to dieThe Gods forgot they’ve made me
so I forgot them to
I listen to the shadows
I play among their gravesMy heart is never broken
my patience never tried
I got seven days to live my life
or seven ways to dieSeven days to live my life
or seven ways to die
Sad se i ne čini tako jednostavno, zar ne?
Prepustiću vam da se sami snađete sa ovim tekstom: naime, najpre sam pokušao da vam prenesem šta mislim, pa je ispalo suviše komplikovano, što znači da… Što znači sve ono što ne bi trebalo da znači.
Preostaje mi tek da vam skrenem pažnju na to da je matični album ove pesme intrigantni, genijalni album Hours (1999), koji je iz ostao prilično potcenjen među publikom. Ovo je jedna od retkih situacija gde bih se sa kritikom složio više nego sa opštim mišljenjem, a kao ključ bih pomenuo reči koje je napisao kritičar časopisa Rolling Stone: “ovo je album koji svakim sledećim slučanjem zvuči sve bolje”. U prvi mah mi se učinilo kao da je ove reči napisao neki žutokljunac, jer iskusnom slušaocu se takav utisak retko dešava; ako ne čuješ u dva slušanja, nećeš čuti nikad. A tada – i eto ilustracije mojih reči s početka – jednostavno rešenje je pokrilo sliku: taj čovek je u svojoj kritici uspešno anticipirao trend površnog poimanja sveta oko sebe, koje je u veku u koji smo potom ukoračili postalo opšte mesto.
Osim toga, Bowie je još u devedesete kročio sa čvrstim uverenjem da se nikad više neće baviti nečim ukoliko ne može tome da se potpuno posveti. A do pred novi milenijum, već je bio načisto sa tim da život može da bude podnošljiv samo ako u svoj rad uneseš i radost – radost kao posledicu, a ne kao nametnuti zahtev – što je on i činio. To svedoče svi muzičari koji su sa njim sarađivali tih godina, a svakako možete da primetite i na ovom i drugim snimcima sa koncerta u Parizu 1999. godine.
Imalo bi se još šta reći, ali pametniji od nas skreću pažnju da pravu veštinu pisanja zapravo čini veština prepoznavanja kad je dosta.