Zajedljivi bi rekli “to je ono kad pile kukuriče”. Drugi bi pomislili kako je Onaj Gore bio nepravedan u raspodeli talenta, pa je nekom dao pet puta više, čineći da on još u tinejdžerskim godinama napravi više hitova koji će dobaciti hiljadu godina nego što je nekom uspelo u celoj karijeri. E, onda bi neko krenuo da raspreda kako je to nepravedno.
Međutim, Onaj Gore mora da je imao neki poseban plan sa lepuškastim momkom iz Birminghama. Najzad, ako želiš da imaš olimpijskog pobednika, potreban ti je jedan koji može da skoči uvis dva i po metra, a ne petorica koji mogu da skoče po pola metra.
Steve Winwood je imao 14 godina kad je postao član lokalne rhythm’n’blues grupe The Spencer Davis Group, gde ga je odveo brat Muff, sa kojim je već svirao po nekim školskim bendovima u to doba. Do vremena kad je krenuo u srednju školu, kockice su se složile kako se retko dešava: već je bio sposoban da sklopi dobar pesmičuljak, a zvuk koji je bio sposoban da stvori prokrčio mu je put do prestižnih tezgi. Njegovi klijenti po Ostrvu su bili T-Bone Walker, Bo Didley, Muddy Waters, Howlin’ Wolf, B.B. King… Dok dlanom o dlan, The Spencer Davis Group su svirali kao predgrupa na tim turnejama, a kada se brzo pokazalo da autorski materijal grupe vredi sam po sebi, postali su traženi kao mainstream atrakcija bujajuće britanske rhythm’n’blues scene.
Bilo bi potrebno mnogo više pisanja da bih vas podsetio koliko je intenzivnosti na sceni bilo u periodu 1966-67, kad je grupa Spencera Davisa bila na vrhuncu. Tek je vreme potvrdilo koliko su ozbiljni radovi kao što su “Gimme Some Lovin’” i današnja “I’m a Man“. Čak i neki tuđi radovi imaju na sebi žig “ukradene” pesme: takva je, recimo, legendarna pesma “Keep On Running“, koju je Winwoodova izvedba proslavila i dovela na vrh britanske top-liste, a Winwoodu donela pare za koje je kupio svoj prvi Hammond B-3.
Dalo bi se raspredati o tome koji segment veličanstvene, sad već preko 50 godina duge, karijere Stevea Winwooda vredi najviše. Svojevremeno sam pokušavao da pronađem odgovor na to pitanje, ali sam se posle mnogo pokušaja uverio da je to kranje besmislen posao. Umesto toga uživam u njegovoj muzici iz doslovno svih faza stvaralaštva, mogu da kažem koji mi je deo najdraži (šta vas briga!), ali zbilja ne mogu da se izjasnim koji deo smatram najboljim. Umesto toga, stalno mi pada na um kako je tokom perioda od leta 1967. do leta 1968. bio izabrani klavijaturista na studijskim sesijama Jimija Hendrixa, što je mesto na koje je stigao kao velemajstor sa ozbiljnim iskustvom i referencama koje izazivaju iskreno poštovanje (prvi album grupe Traffic je već bio objavljen, a drugi je bio na putu). A negde potkraj tih sesija, na kojima je nastao Hendrixov najbolji album Electric Ladyland (1968), Winwood je obeležio svoj tek dvadeseti rođendan.
Da, dvadeseti rođendan. Navodno je imao samo šesnaest godina kad je komponovao “Gimme Some Lovin’“, a druga legenda pak veli da je sve spakovano u studiju kasnije, ali samo za pola sata; i kako sad proceniti koja verzija o nastanku te pesme je manje strašna? Imao je devetnaest kad je sa grupom Traffic bacio britansku rhythm’n’blues scenu na kolena albumom Mr Fantasy (1967). Raznih teško shvatljivih sitnica iz biografije Stevea Winwooda iz tog doba ima koliko vam duša ište. Meni je omiljena ona kad je uspeo da ubedi Erica Claptona da je sposoban i da sam razvije svoju pesmu od početka do kraja, te da ne treba da se grebe o tuđe iskustvo, kao što je Clapton stalno radio dok mu je Jack Bruce pomagao u supergrupi Cream; Winwood je kategorički odbio da pomogne na sesijama grupe Blind Faith i tako je nastala pesma “Presence of the Lord“, prva koju je E.C. potpuno sam sklopio i potpisao; srećom, na albumu Blind Faith (1969) otpevao ju je Winwood…
Da sumiram: ko god se lakonski nasmejao na to što je stihove
I ain’t got no time for lovin’ ’cause my time is all used up
Just sittin’ ’round creatin’ all that groovy kind of stuff
Well, I’m a man, yes I am, and I can’t help but love you so
otpevao de facto balavac, grdno je pogrešio. Jer, beše se najzad pojavio onaj jedan koji može da skoči dva i po metra. Ljudina.
Ne mogu da završim ovo pisanje ako ne budemo čuli verziju pesme zbog koje će vam se nakostrešiti svaka dlačica na telu. A imamo i zbunjenog trombonistu: šta ćeš više! 