Na Beth Orton sam često nailazio u muzičkim novinama, a da mi na pamet nije palo da bacim uvce na njene radove. Da l’ recenzenti nisu uspevali da me ubede da je njena muzika za mene ili je u pitanju moja gadljivost kada autori spajaju na neki način nespojive žanrove, tek, najveći deo njene karijere sam prespavao.
Verovatno nisam jedini kome se desilo.
Ma koliko da sam se trudio da nemam predrasude, pozivanje na njene kolaboracije sa The Chemical Brothersima ili Williamom Orbitom nisu mi ulivali poverenje. Folk ili elektronika mogle su odvojeno, ali zajedno mi nije nekako sve štimalo.
Poslednjih desetak godina ovakva kombinacija je postajala sve popularnija. Čak su joj i skovali ime – folkotronica, ali se i dalje nešto nisam palio. Sve dok nisam čuo “Stolen Car“, pa je preslušavanje albuma Central Reservation (1999) bio logičan korak sve u nadi da joj se ova pesma nije “otela”, dok su se ostale utapale u elektronici.
U kakvoj sam zabludi bio… Ovaj album je jedan od najboljih koje sam čuo, a pesme na njemu savršeno funkcionišu i mogu da se nose sa onima koje su nastale iz pera najboljih britanskih songwritera. A što je možda najvažnije, govore o optimizmu i nadi da se život može ukrotiti i staviti pod kontrolu.
“Stolen Car” malo odudara od koncepta jer deluje kao lična priča: junakinja se raskantala s tipom, on joj se, fol, vraća… završe u krevetu… posle svega ona se malo pogubi i više nema pojma šta da radi u vezi sa tim što se desilo, tipa ili onim što je ranije bilo.
Kako nisam slušao ostale albume Ortonove, ne znam da li je njena junakinja uspela da ispliva iz pomenute situacije. A ne bih dalje da istražujem i da kvarim utisak – pročitah da se na poslednjim albumima koje je snimila ponovo vratila elektronici.