Iako mediji uglavnom pišu o lepšoj strani posla, često sam na ovim stranicama pisao o tome da muzičarski hleb nije ni malo lak. O ovoj drugoj strani njihovog života uglavnom saznajemo iz knjiga koje se izdaju pred kraj i u trenutku kada se sva buka oko uspeha i slave završila. Ostala su samo sećanja, koja mogu da budu i varljiva, i nedoumica oko toga kako smo svi mi u svojim glavama godinama ili decenijama stvarali sasvim pogrešnu sliku o nečijem životu i radu.
Uzgred, svedočenja iz prve ruke mogu da postave stvari na svoje mesto i demantuju bezbroj pogrešnih informacija koje se, u najboljem maniru loših prepisivača, razmnožavaju putem interneta.
John Simon je čudna zverka u muzičkom poslu. Poznat je, pre svega, kao producent i aranžer koji je radio na nekim od najvažnijih albuma ikada snimljenih – nekoliko naslova za The Band, uključujući i The Last Walz (1978), Cheep Thrills (1968) sa Janis Joplin i Big Brother And the Holding Company, Bookends (1968) dueta Simon & Garfunkel ili Child is Father to the Man (1968), remek-delo grupe Blood, Sweat & Tears.
Manje je poznato da je snimao i sopstvene albume.
John Simon’s Album (1971) je pravi zaboravljeni dragulj koji, svakako, treba poslušati. Na stranu same pesme koje demonstriraju Simonovu veštinu pisanja, treba poslušati šta se tu svira jer je na snimcima okupljena muzičarska krema sa kojom je radio.
“Davy’s on the Road Again” je reminiscencija na onaj gori deo muzičarskog posla (problemi da se održi veza/porodica zbog stalnih putovanja) koja kao da je zalutala iz repertoara The Banda, a nikada je nisu snimili. Ponegde se navodi da je njen koautor Robbie Robertson, mada je na albumu samo Simon potpisan.
Kada se Manfred Mann dočepa ovakve pesme i prearanžira je, od originalne verzije ne ostane gotovo ništa. Umesto nežne melodramatičnosti, dobijemo oštru, boogie verziju pesme i njegov Earthband koji melje sve pred sobom. Valjda je takav i rokerski život, pa je primerenije. U svakom slučaju, pesma je postala redovna u izvođenjima na koncertima, i to na samom kraju. Pre no što završe svirku i vrate se svojim kućama.
Verujem da danas, kada su Simon i Mann u poodmaklim godinama, obojica uživaju u penzionerskim danima. I rado se sećaju Dejvija koji više ne ide na turneje.