Ne treba se ludama podsmevati niti ih izvrgavati ruglu. To su bolesni i tužni ljudi kojima treba pomoći. Ako ima leka, dobro je. Ako leka nema, eh, pa tuga ostaje, a humanost i zrelost društva se iskazuju u sposobnosti da se preostali dani tih jadnika makar učine koliko toliko dostojanstvenim i mirnim, što dalje od pogleda javnosti.
I dakako, što dalje od kamera, mikrofona, politike, državne kase, diplomatskih kanala, mešanja u tuđi posao i nemešanja u svoj.
Sva je istina da od svih albuma Pink Floyda postoji samo jedan koji baš-baš ne volim: to je The Final Cut (1983). A razlog tom animozitetu je prost: nije to trebalo da se potpiše imenom grupe, već je to trebalo da bude solo rad Rogera Watersa. Tada bih verovatno dao pozitivan sud o toj ploči: potezanje imena jednog od najznačajnijih entiteta u istoriji popularne muzike zarad sadržaja na toj ploči, prevelika je cena.
Najzad, možda ne bi trebalo da budem na kraj srca. Beše to i rezultat trenutnih prilika koje su se u bendu dešavale. Kada je odlučeno da se album zgotovi u krnjem sastavu grupe čije ideje su bile na izdisaju nakon idejnog (i finansijskog) pregorevanja sa projektom The Wall, Waters je ponudio na uvid grupi dva svoja polugotova projekta koja je vrteo po glavi i demo-trakama već godinama. Jedan projekat se odnosio na kritiku licemernog društva čiji najunosniji proizvod je rat, po cenu besmislenog gubitka hiljada života, posmatrano iz perspektive jednog ratnog siročeta. Drugi projekat je apstraktna vizija o seksualnom iskustvu sa nepoznatom autostoperkom u obliku neprekinutog vremenskog isečka u rano jutro, što je hiperbola o krizi srednjih godina. Kao i u slučaju priče The Wall, u obe priče postoje nedvosmislene paralele sa biografijom Rogera Watersa.
I jedno i drugo su bili očigledni proizvodi polupane duše, čoveka koji je svoje frustracije iskaljivao na svetu oko sebe, što je čak počelo konkretnim atakom na najbliže oko sebe. Možda je Waters doživljavao svoj trenutni doprinos kao nekakvu apoteozu, vrag će znati, tek u jednom času je izgledalo kao da su svi sve njemu dužni.
Aristokratski i diplomatski, Gilmour je ugasio vatru i predložio da se nastavi sa prvim predlogom. Bilo je lakše sa muzičke tačke gledišta, jer deo materijala je već bio uobličen kao (neupotrebljeni) dodatni muzički sadržaj za film Pink Floyd – The Wall (1982). Zbog aktuelnih dešavanja, Watersu je takođe bila po volji ta odluka, jer je imao nameru da prozove vladu Ujedinjenog Kraljevstva zbog Foklandskog rata koji je vođen od marta do juna 1982.
Rezultat te odluke je album The Final Cut, koji u posveti ima navedeno ime Watersovog oca, koji je poginuo u toku ratnih operacija u Italiji za vreme Drugog svetskog rata: for Eric Fletcher Waters (1913-1944). Otuda i ime Fletcher u nazivu današnje pesme.
Uzgred, drugi projekat je takođe ugledao svetlo dana, na solo-albumu Rogera Watersa The Pros and Cons of Hitch Hiking (1984) – čak godinu dana pre nego što je objavio da je Pink Floyd za njega završena priča, Waters je morao iz sebe da izbaci sav dugo sakupljani talog. Ne mogu da vam kažem mnogo o tom projektu: nakon što sam ga jednom saslušao, a ima tome dosta godina, nijednom nisam poželeo da ga čujem ponovo. Uopšte, jedini solo album Rogera Watersa koji sam ikada poželeo da čujem još jednom je Is This the Life We Really Want?, koji je objavljen juna 2017, ali to se još uvek nije desilo. Ali, to je neka druga priča; najzad, u tom času, i Gilmour je imao ne jednog, već dva keca u rukavu, ali ni to nije tema za danas. Vratimo se današnjoj pesmi.
No, pošto je prva interpretacija pesme do sada verovatno istekla, skrećem pažnju i na to da je još 1983. objavljen spot za ovu pesmu:
U ovom spotu, fabula je već eksplicitna: The Fletcher Memorial Home je zamišljeni starački dom za ostarele državnike i političare koji su mnoge nedužne zavili u crno svojim delovanjem. Waters se nije libio ni da upotrebi konkretna imena tog vremena, između ostalih Brežnjeva, Regana, Begina i, last but not least, samu Margaret Tačer, premijerku Ujedinjenog Kraljevstva u tom času. Sve njih Waters otvoreno uvredljivo naziva ostarelom dečurlijom i neizlečivim tiranima, aludirajući na rezultate njihove vladavine koji su oličeni u nerazumevanju drugih načina osim sirove sile, na račun onih kojima vladaju, uključujući čak i one koji su ih izabrali na vlast.
Pre nego što se prestravite ili se bar zapitate zašto Poreska uprava Ujedinjenog Kraljevstva nije lepo iščačkala Watersu neki poreski dug iz 1969. godine, nakalemila na to kamatu i kamatu na kamatu, pa mu ogulila kožu s leđa, kao što se to fino radi u zemljama u kojima je vladare prosto sramota koliko im ide dobro (mislim, zemlji; ne vladarima, jer oni su u tim zemljama skromni i nišči buđelarom), ovde moram da vam skrenem pažnju na činjenicu da demokratija u nekim zemljama ipak znači to da izabrani vladari imaju dug da neprekidno odgovaraju javnosti, a javnost nema dug da neprekidno podvija rep pred vladarima. Ali, vi ste to svakako već znali, pa biva da nije jasno zašto to uopšte i pominjem.
Elem, setio sam se i Žikićeve recenzije povodom izlaska albuma The Final Cut u broju 162 tada već sporoumirućeg časopisa Džuboks, (koji je pokraj svog postojanja prešao na preklopljeni novinski format, što je samo po sebi bilo degutantno, iako je postojala očigledna paralela sa časopisom Melody Maker), gde je napisano:
…Jedan izuzetno dobrostojeći džentlmen mora imati veoma čvrst razlog da zarije zube u ruku koja ga hrani i svom premijeru uputi nedvosmislen prekor…
No, Pink Floyd je tada već duže od decenije imao globalno muzičko tržište pod nogama i mogli su da prodaju šta su god hteli, tako da je “ruka koja hrani Watersa” ipak njegova sopstvena. Ne mogu da osporim legitimitet tog rada niti pravo na slobodu umetničkog izraza. Pre bismo mogli raspravljati o mračnjaštvu ličnih frustracija koje je Waters pretpostavio muzičkom i umetničkom kapitalu matične grupe: to mi je veoma zasmetalo i preko toga nikad nisam prešao.
Opijen slavom projekta The Wall, bez obzira na finansijski krah turneje 1980-81, Waters je tada očigledno nameravao da poistoveti svoj autorski moment sa brendom grupe. To jeste bilo utemeljno u činjenici da su njegovi tekstovi bili dominantni još od vremena The Dark Side of the Moon (1973), ali je svakako bilo veoma prepotentno. Pink Floyd je bio najveći kada je autorski kapacitet četvorke stvarao snažan sinergijski efekat, što veliki albumi grupe dokazuju i dan-danas, uglavnom nemajući pandan u svetskoj muzičkoj produkciji. U času kada je taj kreativni sinergički kapacitet ihlapeo, čestito je bilo da svako krene na svoju stranu. Da je to učinjeno nakon albuma The Wall, kada je najzad prepoznato da vezivno tkivo nekadašnjeg benda više ne postoji, cela slika jedne ere bi danas bila shvaćena drugačije, a istorija daljih dešavanja bi se možda drugačije odvijala.
No, to je već kategorija ŠBB KBB, kojom bi bio bolje da se ne bavimo. Ne uspevamo da se bavimo ni onima čije aktuelne karijere imaju ishodište našim sudbinama. Jer, verovali vi meni ili ne, šuška se da i ovde negde postoje neki tužni ljudi koji svoje frustracije iskaljuju na svetu oko sebe, uključujući čak i konkretne atake na najbliže oko sebe. Nije nam dato da se bavimo takvima, jer ovo podneblje nema taj kapacitet: Fletcherov memorijalni dom za neizlečive tirane i kraljeve je ipak nasleđe jedne druge kulture. Nismo mi te sreće.
