Južnjak

Moja prijateljica Carol sa fejZbuka dan je otpočela serijom klipova Neila Younga. Uglavnom, bile su to pesme sa njegovog drugog solo albuma koji smatram remek delom, a malo je potkačila i onaj koji je usledio posle njega. After The Gold Rush (1970) je ploča za koju slobodno mogu reći da mi je promenila život. A naročito ova pesma…

Zbog toga se svega oko toga dobro sećam.

U leto 1971. godine, još uvek sam bio osnovac, pozajmio sam neke važne albume na slušanje – društvo su mi pravili Humble Pie, Led Zeppelin, The Nice, Rod Stewart, Jethro Tull i Neil Young. Bio sam toliko opčinjen tim albumima da sam ih samo menjao tokom celog dana, a vreme mi je postalo relativno. Toliko relativno da sam ih vratio tek posle tri meseca…

Posle toga ništa nije blo isto – promenila mi se percepcija, distorzična Youngava gitara mi se uselila u mali mozak i shvatio sam da sam promašio instrument koji sviram. Iako sam znao da odsviram svaki Youngov solo na After the Gold Rush, na klaviru je bilo neizvodljivo da “uvijam žice”… A o Moogu, koji je i to omogućavao, mogao sam samo da sanjam.

Muzička škola mi se činila sve daljom i daljom…

Do bataljivanja sviranja je došlo par godina kasnije, zbog onoga koje sam već jednom prilikom objasnio – par dobrih sisa posle solfeđa je uzbudljivije od vežbanja Šopena kada imaš 16-17 godina.

No, da se vratim Youngu. Iako je After the Gold Rush stilski raznovrstan i demonstracija da se autor savršeno dobro snalazi u svim žanrovima, pesma “Southern Man” mi je, čini mi se, ključna. Onaj pravi, prgavi i cinični Young koji ne preza da se obračuna sa stvarima koje mu smetaju. U ovom slučaju, u pitanju je rasizam evociran kroz spaljene krstače, pamučna polja i svo nasleđe američkog kolonijalnog Juga.

Na reakciju se nije dugo čekalo. Lynyrd Skynyrd su ubrzo sastavili odgovor na ovu pesmu sopstvenom – čuvena “Sweet Home Alabama” je propagirala patriotizam (nacionalizam?) ukorenjen u floskulu “American way of life”. Moji Moravci bi rekli: “Da se Vlasi ne dosete”… Mada sve sve može shvatiti i kao veliki kompliment, jer jedna pesma je uzburkala javnost.

Kurioziteta radi, klavir na ovom snimku svira genijalni gitarista Nils Lofgren…

Mog prijatelja Zoću Punkera keva zaklinje u Džonija Štulića i Neila Younga. Potonji je celom svojom karijerom pokazao da ga baš zabole za komercijalu i ajkule iz biznisa. Radio je šta hoće i kako hoće. Iako mi se njegova poslednja dva albuma ni malo ne dopadaju i smatram ih slabima u odnosu na celokupni opus, sve više ga razumem – nama, starcima, ostalo je malo vremena da kažemo sve što smo hteli. Pa makar to bile i gluposti…

Zbog svega toga, Carol, tvoja današnja akcija ima smisla. Ako smo nahvatali barem jednog klinca i navukli ga da sluša Neila Younga, odlično. Vera u dobru muziku, zdrave ideje i razmišljanje sopstvenom glavom će, sigurno, da opstane.