Mada su u suštini glupe, često se vode polemike oko toga ko je najbolji gitarista svih vremena. U takvim trenucima mudro ćutim – svako vreme ima svoje heroje, a o muzičkim ukusima ne vredi raspravljati. Ako je sve počelo sa onim čuvenim grafitom “Clapton is God“, koplja se dalje lome oko mesta Jimija Hendrixa, Jeffa Becka, Jimmyja Pagea, Duanea Allmana… I nemam nikakve dileme – svi oni su gitaroški bogovi koji su jako važni za razvoj muzike, svaki na svoj način.
Jedan od onih koji se obavezno pominju u pričama o najvećima je i Alvin Lee.
Kao gitarista, pevač, autor i centralna figura grupe Ten Years After nikoga nije ostavljao ravnodušnim, a njihovi legendarni nastupi se još uvek prepričavaju. Nije im nedostajalo energije, a gitaroška pirotehnika i duge solaže su se podrazumevale. S tim da nikada nisu bile iste.
Po raspadu grupe, Lee je krenuo u solo karijeru. Nikada nije postao superstar, ali se na albumima prošetao kroz različite stilove i žanrove, sarađujući sa mnogim viđenijim muzičarima. Početkom devedesetih preselio se preselio se u englesku provinciju. Prvi komšija mu je bio George Harrison, pa je bilo sasvim prirodno da neobavezno sviruckanje u bašti zamene radom u studiju.
Na albumu Nineteen Ninety-Four (1994), koji ne spada u Leejeva najbolja ostvarenja, Harrison gostuje u tri pesme. A ova današnja je, definitivno, najbolja. Na stranu standardan plačljivi i paćenički tekst kada je reč o ovakvoj muzici. Ovo je klasični, sporogoreći bluz fenomenalne atmosfere i izvanredne svirke. Prvi solo je Harrisonov, neočekivani slide, a onda majstori nastavljaju da se nadigravaju…
Ako se pesma pažljivo presluša nekoliko puta, da se uočiti da su pristupi sviranju ove dvojice gitarista različiti – Lee je eksplozivni jammer, čovek trenutka i inspiracije, a Harrison promišljen. To im, dakako, ne smeta da zajednički proizvode čistu magiju.
Kako su se obojica majstora preselila na Neko Bolje Mesto, verujem da i dalje zajednički relaksirano sviruckaju u društvu prijatelja. Bog, onaj pravi, zna sebi da ugodi.
Kako meni muzika nije najvažnija (sporedna) stvar na svijetu, preostaje mi samo da Deset godina poslije, poslušam 45 godina kasnije.
Nego, potražih po internetu “svi oni su gitaroški bogovi”, jer koliko se sjećam tako nije pisalo po Džuboksima, i shvatih da imamo gitarski i gitaroški solo, vještinu, pojačalo…
Sad, šta ima tu da smeta jednom mašincu, sem zašto “bogovi”?
Zar zbog onih “roški”, ne bi bilo priličnije da budu đavoli?
Ne bi.