Month: July 2017

Dom za neizlečive tirane i kraljeve

U nekim zemljama izabrani vladari imaju dug da neprekidno odgovaraju javnosti, a javnost nema dug da neprekidno podvija rep pred vladarima. Ali, vi ste to svakako već znali.

Ne treba se ludama podsmevati niti ih izvrgavati ruglu. To su bolesni i tužni ljudi kojima treba pomoći. Ako ima leka, dobro je. Ako leka nema, eh, pa tuga ostaje, a humanost i zrelost društva se iskazuju u sposobnosti da se preostali dani tih jadnika makar učine koliko toliko dostojanstvenim i mirnim, što dalje od pogleda javnosti.

I dakako, što dalje od kamera, mikrofona, politike, državne kase, diplomatskih kanala, mešanja u tuđi posao i nemešanja u svoj.

Nastavite sa čitanjem… “Dom za neizlečive tirane i kraljeve”

Zar ne bi bilo lepo da…

Kao “prirodna plavuša” celi život sam proveo sklanjajući se od Sunca. No ono me je, na neki vošeban način, uvek pronalazilo. Ma kakve zaštitne kreme stavljao na sebe i sklanjao se u hladovinu, sa letovanja na moru bih se vraćao uglavnom reš pečen Sun. Kako sam se osećao zbog toga samo moja duša zna, a čuvena boja “kad pocrnim” Embarrassed smile tradicionalno je bila povod za zajebanciju čitave ekipe i njihove domišljate doskočice.

Niko od nas ne može sam da odabere kožu u kojoj će da provede život, pa nisam imao kud. Leto je postalo za mene period tokom koga svake godine vodim svojevrsnu borbu za opstanak.

Nastavite sa čitanjem… “Zar ne bi bilo lepo da…”

Ponekad je teško izdržati…

Ne mogu da pređem preko nekih stvari. Najteže mi padne kad sam sebi pokažem koliko sam slab u nastojanju da bolje razumem stvari, pojave… Ljude. Sva je istina da Matorom Prdonji još uvek nisam oprostio ono što mi je priredio u Beču, mada sam tada bio spreman na mogućnost da stvar krene kako ne treba.

Problem je u tome što je moj odnos prema Vanu Morrisonu toliko ambivalentan da uvek ostane još mesta za preispitivanje. Sve liči da će taj trend biti nastavljen, jer… Jer, poslušajte ovo.

Dobro čujete. Gitaru pored raspevanog Vana svira Jeff Beck.

Nastavite sa čitanjem… “Ponekad je teško izdržati…”

Једна од пре: ужљебљено

Својевремено сам у Москви провео неко време медитирајући над тајанственом утиснутом шифром “Ц8К” на отварачу за пиво. Неће бити серијски број, кратко је. Шифра модела? Ма какав модел, обичан отварач, комад лима… Мозгао сам тако, све док нисам приметио сличну шифру на нечем другом, па по аналогији закључио да је то Ц(ена) 8 К(опејки).

На другом крају спектра је била гомила одштампаних спискова особља болнице, кад смо уводили кадровску и плате. Сеанса се отегла, ја своје завршио а колеге се још пате, па узмем неки дењак папира да метнем на сточић, да седнем на њега. И гле, на неком таквом списку, отприлике петнаестом у дубину, пише “најновији списак”. Е, дуго вам и трајо…

Ето, неко се понада да ће тај најновији бити и последњи. Неко се ни не нада да ће икад бити неке инфлације па угравира цену истом пресом којом је производ направљен. Нема пророка.

e70_04394~20170708_12_57_24
(велика)

Овде се види како пролази слава светска, и како скоро да ни не вреди правити ствари да трају, због тзв. компатибилности. Штавише, старост купатила се увек може проценити по броју трагова ствари које више нису ту, остале само рупе у плочицама.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ужљебљено”

Evo me, nemoj da oklevaš

Nesporno je da su šezdesete bile zlatne godine soula. Diskografske kuće Motown i Stax su svakodnevno izbacivale nove singlice, a veliki broj njihovih izvođača je tražio mesto pod suncem. Neki od njih su postali globalno poznati, a kako se bližio kraj decenije, tadašnji podžanr funk je dobijao sve značajnije mesto u medijima i na radio stanicama. Obe kompanije su se početkom sedamdesetih suočile sa promenama trenda i potencijalnim gubitkom identiteta, pa su prionule na posao kako bi se adaptirale na novo vreme.

Štafetu su preuzeli Marvin Gaye i Al Green, izvesno poslednji veliki soul izvođači.

Nastavite sa čitanjem… “Evo me, nemoj da oklevaš”

Trinajz’ dana

Thirteen days on a gig in the south
We’ve got enough dope to keep us all around

Nisam mogao da odolim: kada je Peacock juče pomenuo težak život tamburaški na prašnjavom drumu, nisam moga oda se ne setim čoveka koji je na poziv Erica Claptona da pođe sa njim na svetsku ili barem američku turneju odgovorio sa “Ama, jesi l’ ti pošašavio? Pa ja ni samom sebi na turneje ne idem!”. A onda sam se setio teksta jedne njegove pesme, pa sam se totalno zbunio…

A na kraju nisam mogao da se ne nasmejem: J.J. Cale je bio čovek koji ne samo da je ostvario neverovatan uticaj na popularnu muziku sedamdesetih, nego je pride obožavao da totalno zbunjuje sve oko sebe flagrantno negativnim publicitetom koji je oko sebe izgradio.

Nastavite sa čitanjem… “Trinajz’ dana”

Dejvi je ponovo na turneji

Iako mediji uglavnom pišu o lepšoj strani posla, često sam na ovim stranicama pisao o tome da muzičarski hleb nije ni malo lak. O ovoj drugoj strani njihovog života uglavnom saznajemo iz knjiga koje se izdaju pred kraj i u trenutku kada se sva buka oko uspeha i slave završila. Ostala su samo sećanja, koja mogu da budu i varljiva, i nedoumica oko toga kako smo svi mi u svojim glavama godinama ili decenijama stvarali sasvim pogrešnu sliku o nečijem životu i radu.

Uzgred, svedočenja iz prve ruke mogu da postave stvari na svoje mesto i demantuju bezbroj pogrešnih informacija koje se, u najboljem maniru loših prepisivača, razmnožavaju putem interneta.

 

Nastavite sa čitanjem… “Dejvi je ponovo na turneji”

Nestabilno mesto

Moj prijatelj Barni je bio okoreli džezer. Nismo delili muzičke afinitete, ali je živeo tačno na pola puta između mog doma i fakulteta, pa je povremeno svraćanje kod njega na čašicu razgovora i kaficu predstavljalo relaksaciju posle predavanja. Normalno, dok sam ja čitao novine koje su pisale o roku, on se striktno držao Downbeata. Tako je, verovatno, i naleteo na Phoebe Snow.

Pet zvezdica u recenziji njenog debitantskog albuma za njega su bila garancija kvaliteta, pa se nije mnogo premišljao da ga nabavi.

Nastavite sa čitanjem… “Nestabilno mesto”