I had to escape
The city was sticky and cruel
Maybe I should have called you first
But I was dying to get to you
Deder da podigne ruku svako od vas ko je mislio da je sledeća pesma obrada matične pesme Roya Orbisona:
E, pa žao mi je, ali grešite: upravo je obrnuto. Zapravo, uh, nije baš obrnuto, nego… Ne, čekaj malo: zapravo jeste. Osim što…
Deder da odmotamo ovu zavrzlamu. Da bih to učinio, moram da se vratim malo više unazad.
– * –
Ako ste moj vršnjak ili tu negde, početkom osamdesetih ste zblanuto gledali u TV ekran i pitali se šta se to desilo sa muzikom, pa se preselila sa radija na televiziju. Odrasli ste u svetu u kojem se muzika slušala, te ako nije bilo ničeg što može da se čuje, to nije moglo ni da gleda; gole guzice i veštačke sise nisu mogle da pomognu lošoj pesmi. A tih osamdesetih, nekako je sve češće baš to počelo da se dešava…
Kada je prošao Live Aid, zarekli ste se da nećete više pratiti MTV, osim ako je reč o proverenim favoritima. Avaj, tih favorita je bilo sve manje ili su se priklonili nekim novim prilikama. Čak je i Robert Plant, jebo ga patak benastog, turio loknice oko ušiju i zapevao neke lepo umivene pesme koje nisu ni blizu Led Zeppelina, sram da ga bude…
– * –
Vreme je za rez.
– * –
…da ga bude što nije sebi dozvolio da orgija na talasima prošlosti, već se odvažio da ukorači u novo doba. Ko to nije uradio, loše se proveo osamdesetih, a devedesetih je već morao da razmisli čime da se bavi u životu, kad je već odlučio da se ne bavi lukrativnim oblicima muzičkog biznisa, dakle, da proizvodi muziku koja se, između ostalog, gleda.
Čak i stari asovi popularne muzike su morali da pronađu neku formulu preživljavanja. Ako vam nije dovoljno to što je i McCartney odlučio da digne sebi posrnuli rejting šlepajući se uz Michaela Jacksona, šta onda da vam pričam. Roy Orbison, koji se upravo spremao da se vrati na scenu, prisetio se da u vreme njegovih početaka nije bilo sramota zapevati tuđu pesmu i učiniti je svojom barem na sceni, kad to već nije učinjeno kao stvaralački čin. I nije sramota za tuđu veličanstvenu pesmu reći da je veličanstvena, već postoji viteški čin u tome da se ona izvede velemajstorski, ako je to moguće, na primer ovako:
Ali, Roy Orbison je neka druga priča – veličanstvena i tragična, ali zbilja različita. On nije bio u prilici da vidi kako njegova izvedba osvaja svet: otišao je na Neko Mesto koje je u svakom slučaju postalo mnogo bolje njegovim dolaskom.
Heroj ove priče je, ipak, Cyndi Lauper, umetnica o koju se moja generacija ogrešila, trpajući je paušalno u isti koš sa raznim MTV drombuljama, baš da im ne pominjem imena. Ali baš me briga za druge: mene peče to što sam se ja prevario. Dozvolio sam sebi da me gledanje muzike zavede, a pritom je nisam slušao.
– * –
Dakle, šta se desilo: Billy Steinberg i Tom Kelly, čuveni autorski tandem, znali su da Roy Orbison sprema povratak na scenu posle dužeg boravka u zoni sumraka i da mu je potrebna hit-pesma. Imali su odličnu pesmu na lageru i ponudili su je Orbisonu, koji je shvatio da u novom vremenu mora da igra po novim pravilima, pa ju je snimio. No, baš u vreme kad je trebalo izaći na tržište sa singlom, u karijeri Roya Orbisona desile su se neke druge, značajne stvari. Recio, ekipa superstarova na čelu sa Bruceom Springsteenom (Jackson Browne, T Bone Burnett, Elvis Costello, Tom Waits, James Burton, Bonnie Raitt…) upriličila je revival promociju A Black And White Night i svet je napokon saznao da je veliki Roy opet u akciji. Zicer singl se pokazao nepotreban u tom času i odlučeno je da se objavljivanje pesme “I Drove All Night” odloži.
To baš nije išlo pod kapu autorskom tandemu, pa su pesmu ponudili Cyndi Lauper, staroj mušteriji i saradnici: sa njom su već skinuli kajmak na vrhu top-liste pesmom “True Colors“. Ličilo je da bi baš ona mogla da spakuje “I Drove All Night” žustro i energično, kako je zamišljeno. A baš joj je trebao takav zicer: spremala je treći album A Night to Remember (1989), prelomni u karijeri, onaj koji pokazuje u kojoj ravni će se nalaziti budućnost njene karijere. Album je bio pogodak: ova pesma je bila eksponirana kao hit. Snimila je odličan spot koji ste upravo videli i zahvaljujući vrćenju na kanalu MTV koji je išao svakih 45 minuta, pa tako danima, ušla u Top 10 sa obe strane Atlantika.
I to je bilo to: javna praizvedba pesme “I Drove All Night” pripada Cyndi Lauper.
– * –
Do sad bi trebalo da ste shvatili: ako ste imali pogrešnu ideju o tome šta je tu čije, beše to zbog gubitka hronološke supstance u sećanju. Ali, ne mari. Ni ja ovo ne pišem po sećanju, nego prepisujem sa pedije kao da ne postoji sutra. Dakle, da vidimo gde je to zapravo nastala tarapana.
– * –
U međuvremenu, povratnički zalet koji je Roy Orbison napravio počeo je da donosi rezultate. Njegove stare i nove ploče su beležile rekordne prodaje, projekat super-grupe Traveling Wilburys je krenuo odlično, novi album je bio spreman za objavljivanje i čekalo se na optimalan trenutak, promocija u Evropi je bila trijumfalna. No, nesrećnik nije ništa preduzeo po pitanju povremenog bola u grudima. To ga je koštalo najviše: preminuo je od srčanog udara decembra 1988. godine, u času kad je njegova karijera bila nadomak vrhunca.
Taj vrhunac se, nažalost, desio tek posle njegove smrti. U maju 1989. neko je primetio da se još od Elvisove smrti nije desilo da neki preminuli muzičar ima dve ploče među prvih pet na američkoj top-listi. Bili su to albumi Traveling Wilburys Vol. 1, koji je izašao oktobra 1988, i Mystery Girl, objavljen februara 1989.
A pesma i spot “I Drove All Night” u njegovoj izvedbi je napokon objavljena 1992. godine. Tri godine nakon verzije Cyndi Lauper, pesma je imala boljeg odjeka u Evropi nego u Americi; na top-listi na Ostrvu, obe verzije su se izjednačile po uspehu, stižući do sedmog mesta.
– * –
Šta je bilo posle…
– * –
Roy Orbison je dobio zasluženi pijedestal, a spekulacijama o tome šta je moglo da bude da je ostao živ zabavljaju se neke zamlate i dan danas.
Cyndi Lauper ima stamenu karijeru u kojoj dominira kvalitet koji je pokazivala na početku, začinjena zrelošću kakva se stiče decenijama rada. Primereno godinama, više ne glumi seks-bombu, već je našla neke druge metode da izaziva pažnju. Prodala je 50 miliona ploča, nakupila gad božiji raznih nagrada tokom ovih trideset i štogod godina karijere, a sve i jednu je zaslužila, i nije dužna nikome ništa.
Kad su prošle osamdesete, Rober Plant je dopustio svojoj kosi da se opet zamrsi. Nedavno smo se sreli, ali sam zaboravio da ga pitam da li je istina da se nije češljao od 1990. godine, kad je ono ukapirao da ne treba on da se povija MTV-ju, već MTV njemu.
Za McCartneya već ne znam šta bih vam rekao. Uporan je u nastojanju da posle svakog dobrog albuma objavi bar dva loša, ali to je valjda njegovo pravo.
A ja sam najzad prelistao karijeru Cyndi Lauper i najpre sam se iznenadio, a potom i posramio kad sam konačno shvatio čega tu sve ima. Hronologiju veličanstvene pesme o kojoj je danas bila reč utvrdio sam poodavno, nakon što sam najzad naučio da implicitna “znanja” ne mogu da me dovedu do muzike koju volim i poštujem, već moram da se služim pravim faktografijama.
I nemam nikakav problem sa tim što je ovu pesmu napisao isti autorski par koji je napisao i “Like a Prayer“; najzad, to je Madonin najveći hit, ali ovde ćemo stati, pošto Madona izvesno neće biti dejstvujuće lice u ovoj rubrici dok god se ja budem nešto pitao o njoj. Eventualno ću joj jednom prilikom dozvoliti da opteva nešto iz “Evite“, ali i o tome ću najpre dobro razmisliti jer ima boljih kandidatkinja na svu volju, no to nije tema za danas.
A MTV više nije kanal, nego sistem koji samo regionalno ima tuce kanala, a globalno ko zna koliko. Imam, ali ne gledam. Uopšte. Možete da mi pričate šta hoćete, insistiram da ostanem u blaženom neznanju kada je o tome reč.
– * –
Ima još ponešto što se desilo posle, ali to ili ne bih da pominjem ili sam hteo, pa zaboravio. Kako god okrenete, sreća vaša što sam ovde udario tačku.