Šta to može da bude neobično u zemlji u kojoj samo Bog zaliva kukuruz? Šta je to vredno pažnje tamo gde čestit narod predlaže izdavanje novčanice od 3000 dinara da bi se onom zadriglom klipanu pomoglo da izigrava Mesiju? Sa kim se može podeliti radost ili tuga kad svakog pritiska nešto na šta ne može prstom da se pokaže, ali može plećima da se oseti?
I gde čovek da pogleda da ne bi morao da gleda u sva ona tužna lica – ona koja zadovoljstvo osećaju samo tokom upražnjavanja mentalnog ekvivalenta masturbacije uz pomoć televizora – a da pritom ne oseti grižu savesti jer, eto, baš sad je osetio zadovoljstvo bez razloga? I gde da se sakrije čestit čovek kratke pameti kad hijene navale da otmu sve što se oteti može? Ko može da nauči bližnjeg svog da prepozna demagogiju i da se protiv nje izbori? A kome čovek da se izjada zbog nemoći da prepozna i objasni lepotu?
Možda je rešenje u jednostavnim stvarima.
Evo predloga: pokušajte da koracima uhvatite umirujuće boje miholjskog leta. Kad god možete, izađite iz kuće, sami ili u društvu osobe koju poznajete dovoljno dobro da biste mogli da razgovarate ćuteći, pa pođite u susret nekoj prostoj pastoralnoj slici. Ne morate da idete daleko: možda u atar, kao što ja ponekad činim, u neki park gde ćete uhvatiti prelamanje Sunčevih zraka kroz neku mršavu krošnju ili makar niz ulicu koja se pruža ka zalasku Sunca. Težite tišini: zaboravite mobilni telefon kod kuće, ostavite mp3 plejer u kolima, udaljite se od terasa kafića i ne brstite dnevne teme naglas.
Umesto toga, počnite da osluškujete. Kada budete videli to što ne čujete, za razliku od svakodnevice u kojoj čujete sve ono što ne vidite, znaćete da ste uspeli.
Posle nekoliko takvih seansi, prepoznaćete da vam je bolje.