Month: September 2017

Hoćeš li me i sutra još uvek voleti?

Carole King je, još od početka šezdesetih, sa svojim tadašnjim mužem Gerryjem Goffinom vredno radila. Ovaj autorski dvojac je zaslužan za mnoge poznate pesme, ali je uvek bio nedovoljno prisutan u medijima. Mali broj ljudi zna da su oni autori takvih velikih pesama poput “The Loco-Motion” ili “(You Make Me Feel Like) A Natural Woman“. Kingovu mnogi smatraju najuspešnijom američkom songwriterkom s kraja XX veka jer je statistika na njenoj strani. Naime, preko 120 njenih pesama se našlo na top listama, uglavnom na samom vrhu, a o broju prodatih nosača zvuka niko nema preciznu evidenciju – meri se desetinama miliona.

Jedan od onih 10 albuma koje bih poneo na pusto ostrvo je i njen Tapestry (1971).

Nastavite sa čitanjem… “Hoćeš li me i sutra još uvek voleti?”

Bleja

Konzumiranje halucinogenih supstanci je bilo jako popularno u Americi u drugoj polovini šezdesetih. Danas je malo poznato to da se LSD u to vreme mogao kupiti u apotekama “na recept”, a država se osvestila tek par godina kasnije kada je hipi pokret uzeo maha, muzika stvarana pod uticajem halucinogena postala popularna, a broj korisnika LSD-ja se popeo od očekivanih nekoliko desetina hiljada na nekoliko miliona.

Ubrzo je dospeo na crnu listu.

Nastavite sa čitanjem… “Bleja”

Zahvalan sam ti

Kada su novinari upitali Alison Krauss, aludirajući na njenu više nego uspešnu saradnju sa Robertom Plantom, ko joj je omiljeni pevač, dobili su neočekivani odgovor – Paul Rodgers. I odmah pojasnila: “Kada ga slušate, njegov glas podseća na nabildovanog muškarca – puca od snage.” Ne znam šta je Plant rekao na ovo, ali žena je u pravu. Rodgersov glas, uprkos godinama, nije ništa izgubio od svojih kvaliteta.

Jedino što je Rodgers u poznoj fazi svoje karijere počeo da pravi neočekivane poteze.

Nastavite sa čitanjem… “Zahvalan sam ti”

Једна од пре: ала се накалабурило

Такође се каже и “ала се начомрдило”, уз уобичајени додатак из Радована трећег, “ко да ће говна да пададу” (није верно оригиналу, ово је банатски). То је оно време кад се навуку тешки и тмасти облаци и само се чека да фљене кишурина.

То може да потраје два минута или два сата. Киша може и да не падне, или падне негде другде. Без обзира на исход, добро се смрачи, па се онда каже “ала се сноћкало”.

Проблем са дочаравањем те атмосфере је аутоматика. Увек пусти светла колико мисли да треба, па мора да се вара.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ала се накалабурило”

Odoh da lalam

Hteli mi to da priznamo ili ne, društvene mreže su nam se potpuno uvukle pod kožu. Kao zgodna alatka za reklamiranje narcisoidnosti, počele su da nam menjaju svest, pa je od moje početne ideje otvaranja profila na Facebooku “da vidim šta mi rade deca u slobodno vreme i dok sam na poslu”, do pitanja “šta ja radim ovde, među ljudima koji prepisuju tuđe mudrolije i ocvalim ribetinama” prošlo malo vremena. Dileme nije bilo – nestao sam iz tog paralelnog univerzuma na pet godina.

Vratio sam mu se prošlog leta, na nagovor nekih od ovdašnjih Samuraja, da malo i tamo reklamiram Suštinu pasijansa.

Nastavite sa čitanjem… “Odoh da lalam”

Jednog plavog jutra

Pominjao sam već više puta kako mi je trebalo mnogo godina da dosegnem – najpre saznanjem o postojanju, a potom i apsolvirajući materijale – manje-više svu muziku do koje mi je naročito stalo. Odrastao sam u ne baš savršenim uslovima za taj posao: nisam imao uzore koji bi mi skrenuli pažnju na prave vrednosti, pa sam se uhvatio samo najvećih imena za koja znaju svi i onih koje sam mogao da dosegnem na preporuku malobrojnih. Ono što se zaista moglo saznati puštalo se na Studiju B kod Slobe Konjovića i na Beogradu 202. Ali, avaj: uslove za slušanje tada mršavih FM talasa nisam imao, a na srednjim talasima nisam dosezao te radio-stanice. Dvaput godišnje, kad bih otišao u posetu rođacima u Zemun, vratio bih se sa po dve-tri audio kasete sa muzikom koju bih ulovio slušajući radio i to bi mi bila jedina referenca.

Lakše promašiti nego uhvatiti.

Mnogobrojne rupe u poznavanju muzike sam zakrpio mnogo kasnije. Krpim ih i dalje, mada ih nije mnogo ostalo.

Nastavite sa čitanjem… “Jednog plavog jutra”

Једна од пре: ајде и тај залазак

Рекох прошли пут да су ти заласци најлакша ствар. Међутим… нашкљоцао сам их се онолико, и тек сваких неколико година улети неки којим сам задовољан. Да ли сам превише критичан јер је то ипак кич тема, онако за разгледницу, или сам их се превише нагледао, не знам ни сам.

Али, ево овај.

(велика је повелика)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ајде и тај залазак”

Zlikovac

Onomad sam po ko zna koji put naišao na naslove u kojima se pominje Sinead O’Connor. Više nemam stomak da čitam tekstove koji se nalaze ispod njih jer mi je muka od prepisivanja gluposti koje se množe neverovatnom brzinom i tabloidiziranja njenog nesrećnog života i zanimljivog muzičkog opusa.

Nije ona nesrećna zbog toga što pravi gluposti, već pravi gluposti zato što je bolesna.

Nastavite sa čitanjem… “Zlikovac”