Poslednjih nedelja nikako ne mogu da se sastavim sa novim izdanjima. Valjda je to zbog hiperprodukcije, jer je očito da mnogi od današnjih izvođača pate od nedostatka stvarne inspiracije, pa kada dođe vreme za snimanje novog albuma kako bi se ispoštovale ugovorene obaveze prema izdavačima, ne zna se kome je strašnije – njima ili publici. Tako dobijamo sklepana dela čije preslušavanje predstavlja muku, a kritičari se utrkuju da pronađu barem nešto u svemu tome, kako bi uopšte imali o čemu da pišu.
Gde su nestala ona vremena kada se za album snimalo po 30 pesama da bi tek trećina od toga završila na njemu?
