Alternativa, improvizacija i pogled koji je mogao da ubije

– …A umeš li da odsviraš “Ciganku”?
– “Ciganku”?
– Ma znaš, onu od Hozea Felisijana!
– Šanji, čoveče, to je pesma o Ciganinu, lutalici sa gitarom, a ne o Ciganki!
– Ma dobro, pusti sad to, ja to uvek pamtim kao “Ciganku”. Umeš ili ne umeš?
– Umem. Ali ne mogu da odsviram baš onako onaj furiozni solo na kraju, nego drugačije, a moj glas nije ni blizu Felisijanovog pevanja.
– To što možeš je dovoljno za ono što planiram. Sviraćeš i pevaćeš to u predstavi, između dve celine. Vidi ko će sa tobom da svira, treba mi i taj solo, pa zato spremi to u dve gitare.

Kad se samo setim… Od tog razgovora je prošlo skoro 35 godina. Bio sam tad skoro-pa-triput mlađi nego danas.

Šanji je bio lud k’o struja. Uveo je ekipu umetnički nadarednih srednjoškolaca i studenata u jedan vid alternativnog pozorišta. Beše to nešto na tragu onog što su radile neke sjajne ekipe u većim gradovima, poput legendarnih “Rastibuđilizovanih klejbezabli” i nekih drugih radova genijalnog Milana Vukotića, legende iz Teatra Levo. Šanji je spakovao jednu intrigantnu eksperimentalnu predstavu kolažnog tipa u kojoj tadašnja “garnitura” nije bila sposobna da rastumači suptilno zajebavanje kompletnog društvenog poretka. Nije da nije, pitali smo se šta će biti ako nas prepoznaju i uhvate, pa obese naglavačke na neki jarbol, drugima za primer. Mimo toga, ludo smo se zabavljali spremajući i izvodeći tu predstavu po okolini, sve dok nije stigao poziv za učešće na festivalu malih i eksperimentalnih scena u Pančevu.

Pre nego što je đavo odneo šalu, Šanji je suptilno prepakovao neke scene, izbacio ponešto, dodao neke ludorije i zatražio od nas da “malo više improvizujemo”, šta god ko pod tim pojmom razumeo. Na žalost onih koji su imali tu nesreću da slušaju moje sviranje i pevanje u toj predstavi, ja sam reč “improvizacija” razumeo kao “još dva kruga soliranja”…

Pesmu “Gypsy” smo Laci i ja obično izvodili sedeći na ivici pozornice, tako da smo bili skoro u ravni sa publikom; imalo je to svoje zašto, ako je bilo verovati Šanjiju, pa nisam mnogo pitao. Pozorišna sala u Pančevu je bila krcata: kada su sedišta popunjena, ljudi su pušteni da stoje sa strane, skoro do ivice pozornice; nikad pre ni posle nisam video tako nešto. Očigledno, predstava je pobudila pažnju u kuloarima… Dođe to moje izvođenje između jednog kvazibaletskog igrokaza i jedne recitacije i ja se “malo” pogubim u nemuštim instrukcijama, popriličnoj gužvi u krcatoj sali i budalastoj želji da se pokažem što bolje pred žirijem… Tek negde u tom drugom dodatnom krugu soliranja, kada sam podigao glavu i pred sobom ugledao besno lice reditelja Ljuboslava Majere, koji je tada, ako se ne varam, bio predsednik žirija na festivalu, shvatio sam da sam još odavno preterao.

Da sam propao u zemlju u tom času, bilo bi mi lakše: u mene je gledalo trista smorenih duša i pitalo se “dokle ćeš”. A da je pogled mogao da ubije, Ljubo Majera bi danas imao epitet ubice… Posle predstave me je uhvatio i ribao pet minuta, kao da je on reditelj predstave. Nikad neću saznati tačno, ali ne bi bilo nemoguće da je taj moj gubitak koncentracije koštao celu predstavu pobedničke titule na festivalu; bili smo favoriti, ali pobedu je odnela neka druga predstava.

Tog leta sam otišao da branim miran san radnih ljudi i građana socijalističke samoupravne domovine, a posle toga na studije u Beograd; alternativnom pozorištu se nikad više nisam vratio, a gitaru sam posle svirao samo kod kuće. Jednom prilikom sam sreo, danas pokojnog, Milana Vukotića na autobuskoj stanici u Beogradu. On me je odmah prepoznao, pokazao mi džepni sat koji je kupio u Napulju i čija velika kazaljka je na petnaest minuta skakala redom na brojeve 3, 6, 9 i 12 (“meni preciznije ne treba”, reče) i nije propustio da me pita “Sviraš li? Bilo ti je dobro ono od Felisijana. Samo, brate, ala si onomad udavio u Pančevu…”

Šanji mi nikad ništa nije rekao o tom incidentu. Posle sam shvatio da je njegovo viđenje dometa te predstave bilo sasvim zadovoljeno tamo gde mu je uspelo, što bi se današnjim rečnikom govorilo, da monetizuje priliku. On je kasnije režirao neke druge teme, ne u pozorištu nego na poludelom tržištu, a to što sam čuo o njemu nije baš za prepričavanje. Nažalost, i on je nedavno otišao na Neko Bolje Mesto u jednoj dalekoj zemlji, gde je za hleb zarađivao svirajući harmoniku na ulici pod maskom Arlekina.