Konzumiranje halucinogenih supstanci je bilo jako popularno u Americi u drugoj polovini šezdesetih. Danas je malo poznato to da se LSD u to vreme mogao kupiti u apotekama “na recept”, a država se osvestila tek par godina kasnije kada je hipi pokret uzeo maha, muzika stvarana pod uticajem halucinogena postala popularna, a broj korisnika LSD-ja se popeo od očekivanih nekoliko desetina hiljada na nekoliko miliona.
Ubrzo je dospeo na crnu listu.
Psihodelija nije mimoišla ni konzervativne Engleze. Iako ideologija hipi pokreta u Evropi nije bila takvog intenziteta kakva je bila u Americi, sijaset grupa širom Londona je sviralo muziku koja se poigravala sa zvukom i idejama koje su dolazile sa druge strane Atlantskog okeana. I to veoma uspešno.
Singlica Small Facesa “Itchycoo Park” je zgodan primer sjajne psihodelične pesme koja je u vreme pojavljivanja izazvala brojne kontraverze. Stihovi “What did you do there? – I got high” su se, naprasno, pokazali subverzivnima, pa konzervativnim urednicima BBC-ja nije mnogo trebalo da je zabrane za emitovanje. Kakve je sve to probleme pravilo u to doba mladim i perspektivnim muzičarima, mogu samo da nagađam. Tek, kao i mnogo puta do tada, a i posle toga, ona je pronašla put do publike, popela se do trećeg mesta britanske top liste i, vremenom, postala antologijska.
U suštini, kako objašnjavaju njeni autori, danas proslavljeni Steve Marriott i Ronnie Lane, potpuno je bezazlena. Govori o navici srednjoškolaca da beže sa časova u školi, a njihovo omiljeno mesto za gluvarenje je bio Itchycoo Park u kojem su se osećali slobodnima. Kako Marriot reče jednom prilikom: “U to vreme nismo čak ni pušili, bilo nam je lepo samo zbog toga što nismo išli u školu.”
Gledano iz današnje perspektive, suštinski se ništa nije promenilo za pedeset godina. Srednjoškolci i dalje beže sa časova, gluvare po parkovima, a taj sport nazivaju – bleja.